Видување на случувањава од комшии...
Zvonimir Trajković
politički analitičar
www.trajkovic.rs 05. februar 2012 Beograd
Na redu je Makedonija
Današnja Tadićeva kvislinška politička garnitura spremna je da prizna Kosovo kao državu, radi dobijanja kandidature za članstvo u EU – a u suštini iz ličnih interesa male grupe na vlasti. Taj proces priznavanja Kosova kao države je u toku i teče po direktivama EU, odnosno po uslovljavanjima Nemačke. I kada se taj po Srbiju katastrofalan „pregovarački proces“ završi Kosovo će defakto biti priznato – Manifestum non eget probatione (Očiglednu stvar ne treba dokazivati), iako će Tadić i ostala vladajuća garnitura to retorički osporavati. Time se ciklus otimanja Kosova i Metohije završava, i Nemačaka može krenuti dalje u ostvarivanju svoje balkanske politike.
Negde sredinom 1996 Lord Oven i Stotenberg razgovaraju sa Miloševiće o već poznatim problemima i situaciji u regionu. Lord Oven iznenada van teme upita Miloševića: „a šta mislite o Makedoniji, koliko će opstati kao država“? Milošević ga pogleda, ispi gutljaj viskija i reče: „pa mislim još jedno desetak a možda i petnaestak godina“. „Smatram da su vam procene loše, mnogo ste im vremena dali, najviše još pet do šest godina“ – reče samouvereno Oven i vrati se temi odnosa Srbije, Hrvatske i Bosne kao da je Makedonija nevažna i sporedna stvar na koju i ne treba trošiti mnogo vremena. To je bio period posle Dejtona kada je Milošević promovisan za ključnog mirotvorca na Balkanu, pa je Lord Oven jednim blic pitanjem hteo da čuje kako Milošević uopšte gleda na poziciju Makedonije i koliko uopšte zna o zapadnim planovima o podeli Makedonije između Albanije i Bugarske.
To pitanje je tada moglo izgledati bezazleno u obliku ćaskanja, ali to uopšte nije bilo ćaskanje. Pitanje je postavljeno planski, ciljno. Oven je već tada znao šta se Srbiji sprema oko Kosova i Metohije, pa je u taj „paket“ sasvim logično ubacio i Makedoniju. Kada NATO u jednom blic-kriku uništi srpsku vojsku, Makedonija je i onako nema, otvara se kompletan prostor za stvaranje „Velike Albanije“ kao novog NATO saveznika na Balkanu jer pravoslavne Srbija i Makedonija ni po vatikanskim merilima za to nisu pogodne. „Velika Albanija“ podrazumeva uzimanje većeg dela teritorije Makedonije što bi predstavljalo i kraj njenog opstanka kao države. Zato je Lord Oven za Makedoniju predvideo tako kratko vreme trajanja.
Cela stvar se zakomplikovala jer NATO blic-krik nije uspeo, a ni „Atlantska brigada“ od 35.000 Šiptara sa zapadnim instruktorima iz Albanije nije uspela da probije srpsku odbranu, trijumfalno umaršira na Kosmet (Kosovo i Metohija) i odmah na bazi vojne pobede proglasi „Republiku Kosovo“ novom državom. Naprotiv, „Atlantska brigada“ se uz teške gubitke raspala, a NATO ni posle 78 dana bombardovanja nije ozbiljnije okrnjio srpsku vojsku. NATO-vci su stoga nevoljno morali da pređu na potpisivanje Kumanovskog sporazuma i rezolucije SB UN 1244 koja Srbiji jasno garantuje suverenitet nad Kosmetom. Time je propala mogućnost da se brzo formira „Republika Kosovo“ kao nezavisna država i realizuje zapadni „balkanski projekat“. Zapad je morao da pređe na plan postupne realizacije prekrajanja Balkana, što Lord Oven 1996 nije mogao da predvidi.
Ali da vidimo prvo šta predviđa ta „Step by Step“ strategija zapada u prekrajanju Balkana. Kao prvo trebalo je ukloniti Miloševića i ta akcija se odigrala 05. oktobra 2000 godine, uz veliki uloženi novac koji do tada nigde nije uložen – a radilo se o cifri od oko 120 miliona dolara. Takva „meka ulična revolucija“ i smenjivanje vlasti bez upotrebe oružane sile, izvodila se prvi put u Svetu sa velikim rizikom da ne uspe. Bez obzira na mnoga kasnija američka, Otpor-aška i druga hvalisanja, glavni kreatori akcija nisu bili ni Amerikanci ni Otpor, a ni domaća opozicija DOS. Glavni idejni projektanti smene Miloševića koja će kasnije dobiti naziv „revolucije u boji“, još uvek ćute i nisu spremni da izađu u javnost. I pored velikog novaca koji je uložen, medija i mnoštva NVO koje je finansirao zapad… ulična smena Miloševića ne bi uspela, da sam Milošević nije napravio seriju krupnih grešaka od organizacije izbora do smog reagovanja i delovanja 05. oktobra. „Puštanjem niz vodu“ Republike Srpske Krajne, potpisivanjem po Republiku Srpsku štetnog Dejtonskog sporazuma, vođenjem mlake, neefikasne i dugotrajne akcije u suzbijanju šiptarskih terorista na Kosmetu, kao i odabirom svog okruženja koje će ga u potpunosti izdati, Milošević je sam stvorio ambijent i atmosferu za svoje smenjivanje. Stavljajući svoj lični interes iznad državnog i nacionalnog on je izgubio mnogo pristalica, i doveo narod u poziciju da glasa za neskriveno izdajnički usmereni DOS. Nikakvi specijalni zapadni planovi, strategija ili tehnike izvođenja nisu bile od značaja, već taj negativni ambijent koji je sam Milošević stvorio, otvoriće „vrata“ za njegovo ulično smenjivanje.
Nakon smene Miloševića zapad kao drugi korak u Srbiju instalira svoju DOS-ovsku marionetsku vlast koja sad slepo izvršava naloge svojih mentora sa zapada. Koštunica kao predsednik aktivno deluje na razbijanju SR Jugoslavije, te zadnje oaze nekadašnje države. „Umereni nacionalista“ i „legalista“ gazeći Ustav ubrzano odrađuje zadati program. Kao predsednik bez potrebne dvotrećinske većine u Saveznoj Skupštini ukida SR Jugoslaviju, državu na čijem je čelu, i pretvara je u labavu zajednicu Srbije i Crne Gore. Time je i definitivno sa mape država Sveta izbrisano ime Jugoslavije. Da bi samo dve godine kasnije kao predsednik vlade Srbije nezainteresovano posmatrao kako Crna Gora nameštenim referendumom napušta tu labavu zajednicu sa Srbijom. Zapadu je to bilo potrebno jer se tim istim potezom cepa nacionalni i pravoslavni korpus u nekoliko malih državica, nesposobnih da se efikasno brane i na duži rok očuvaju svoj opstanak.
Upravo zbog te ranjivosti u očuvaju opstanaka nedavno preminuli predsednik Makedonije Kiro Gligorov pri odvajanju Makedonije iz SFRJ formulisao je dvosmisleno referendumsko pitanje koje daje mogućnost da se Makedonija vrati u sastav Jugoslavije – ako se nađe pred opasnošću svog nestanka. Njegovo mudro vođenje Makedonije sa otvorenim vratima da se može vrati u Jugoslaviju (makar i skraćenu) i politika nepopustljivosti prema Šiptarima, učinila je da Šiptari uz zapadnu logistiku 03. maja 1995 izvrše atentat na Gligorova. Predsednik Gligorov nije ubijen, ali je teško povređen, što je znatno umanjilo njegovu radnu sposobnost.
Makedonski političari posle Gligorova nisu shvatili pravo značenje dvosmislenog referendumskog pitanja i Makedoniju sve više udaljavaju od Srbije, koja im je jedini siguran oslonac, stvarajući malu zasebnu državu, koja je predviđena da traje kratko. Samo kao prelazno rešenje. Stoga je Lord Oven i postavio Miloševiću pitanje koliko vremena će Makedonija moći da opstane kao država. Jedini način da Makedonija očuva svoju teritorijalnu celovitost i državnost, bilo je da se od Srbije nikako ne odvaja. U okruženju Makedonije jedino Srbija nema, niti će imati, pretenzije da razbije Makedoniju, već sasvim suprotno da je očuva, iz svojih bezbednosnih i geostrateških interesa. Makedonija u zajednici sa Srbijom i Crnog Gorom imala bi obezbeđenu sigurnost opstanka, a takva zajednica bi Srbiji donela sasvim drugačiju poziciju u odnosu na Kosmet koji bi bio u potpunom okruženju bez mogućnost bilo kakvog manevarskog prostora za izdvajanjem. Samo tom strategijom blokira se namera zapada o prekrajanju Balkana i stvaranju „Velike Albanije“. Bez obzira što je Srbija imala probleme da zaštiti Srba u Hrvatskoj i u BiH, ona je imala snage (koju nije koristila) da štiti i Makedoniju. Međutim, vlastoljubivost političkih elita Makedonije, njihova nezrelost, nerazumevanje svetskih tokova, kao i pohlepa u pravcu ličnog bogaćenja odvešće Makedoniju upravo u pravcu kojim je zapad želeo, posebno Nemačka, podržana od SAD i Britanije.
Na pravac pogrešnog delovanja makedonskih političara na „privrednom forum u Solunu“ maja 2000 godine ukazao je i Vladimir Gligorov, profesor i član Bečkog instituta za internacionalne ekonomske studije, koji u ovoj instituciji pokriva upravo Albaniju, Makedoniji i SR Jugoslaviju. On je tom prilikom izjavio „da je Makedonija država sa neizvesnom budućnošću i da može predstavljati državu tipa modus vivendi“ Da već deset godina postoji zabrinutost za političku stabilnost Makedonije u smislu da li je ona samo „modus vivendi“, odnosno stanje nestabilne ili manje stabilne tvorevine, nasuprot onome što bi trebala biti jedna ozbiljna država.
I umesto da makedonski političari izlaganje Prof. Dr. Vladimira Gligorova shvate upozoravajuće i krajnje dobronameno, jer se radi o analitičaru visokog ranga koji dolazi upravo iz austrijsko-nemačkog instituta sa saznanjima šta se Makedoniji sprema – oni ga kroz makedonske medije posipaju salvom pogrda i kritika. Reagovanje makedonskih političara na istupanje Vladimira Gligorova bilo je upravo matrica dresure marionetskih režima koji se drže samo onoga što im je servirano sa zapada, od strane upravo njihovih dželata. Reagovanje i kritika analitičkih procena je bilo još čudnije, ako se zna da je profesor Gligorov sin prvog makedonskog predsednika Kire Gligorova i da sigurno Makedoniji ne misli ništa loše, već samo upozorava šta joj se može desiti.
I desilo se. Odmah pošto se NATO alijansa učvrstila i rasporedila na Kosmetu dat je signal Šiptarima da u Makedoniji mogu započeti oružanu pobunu kao sledeći korak u ostvarivanju „Velike Albanije“ i nemačkog plana „Južni vetar“. Posle „mirnih“ demonstracija u rano proleće 2001 dolazi do ozbiljnih sukoba na prostoru Tetova između šiptarskih pobunjenika i makedonske policije. Mini rat traje već šest meseci obuhvatajući skoro sve krajeve Makedonije pa je kao jedino nametnuto u vidu pregovorima. Po već više puta viđenom scenariju zapadni „izaslanici“ povećavaju pritisak na makedonske političke frakcije kako bi prihvatile mirovni plan za okončanje albanske oružane pobune. Američki izaslanik James Pardew i njegov evropski kolega François Leotard upozoravaju „da makedonske oružane snage čine ozbiljne zločine nad albanskim civilima i da međunarodna zajednica mora odlučnije da interveniše u građansko-etničkom sukobu“. Boris Trajkovski, makedonski predsjednik, član VMRO-a, je umerene, radi po diktatu svojih zapadnih mentora i sukob Makedonaca i šiptarskih pobunjenika se završava „Ohridskim okvirnim dogovorom“ gde Makedonci gube gotovo sve, a Šiptari dobijaju mnogo, i realnu poziciju za ostvarenje „velike Albanije“
U seriji sitnih koraka ka istom cilju Makedonija je primorana da 16. novembra 2001, posle ponoći u Sobranju usvoji ustavne promene, koji bi trebalo da poboljšaju status 600 hiljada makedonskih Albanaca (Šiptara). Novi makedonski ustav je bio važna prekretnica za albansku manjinu u Makedoniji. Njime će politička moć biti decentralizovana, Albanci će moći da se zapošljavaju u javnim službama, državnim institucijama i naročito u policiji, s obzirom da na njih otpada trećina od ukupno dva miliona stanovnika Makedonije. Ove promene Ustava omogućavaju ravnopravnu upotrebu albanskog jezika, podršku dve trećine albanskih poslanika za usvajanje svih zakona koji se tiču građanskih prava, i Šiptare faktički prevode iz nacionalne manjine u konstitutivni narod Makedonije. U Makedoniji nema 600 hiljada Šiptara kao što ih i na Kosmetu nema više od 1,2 miliona, ali tu je statistika i već davno uigrana šema lažnih popisa da se ta cifra od 600 hiljada isfabrikuje.
Rezultati popisa po želji zapada
Kako se izvodi popis stanovništva kada su Šiptari u pitanju. Šiptara u Makedoniji ima oko 17% ali da bi se dobio status konstuktivnog naroda, a ne nacionalne manjine, prema zapadnim merilima trebalo bi da ih bude bar 25% i to treba nekako isfabrikovati. Ta Šiptarska strategija uvećane brojnosti radi dobijanja većih prava (privilegija) izvodi se istom metodom još od popisa 1961. Osnovne karakteristike tih lažnih popisa su da Šiptari ili bojkotuju popis ili zahtevaju da sami vrše popis u šiptarskim sredinama. Te njihove komisije navodno poštuju običaje i ne ulaze u šiptarske kuće, jer žene treba da budu „sklonjene“ od očiju muškaraca. Tako domaćin da podatke koliko ukućana ima i to se smatra merodavnim podatkom.
Druga igra je da ako se popis vrši u Makedoniji veliki broj Šiptara sa Kosova i Metohije, južne Srbije odlazi u Makedoniju i tamo ih upisuju kao državljane Makedonije. To se događa i obrnuto kada se popis stanovništva vrši na Kosmetu. Ova manipulacija je moguća jer veliki broj Šiptara nema sređena dokumenta, izvod iz knjige rođenih, državljanstvo i tačno mesto prebivališta ili još iz bivše SFR Jugoslavije ima prijave boravišta na više mesta, sada odvojenih država. Još po popisu iz 1981 (zadnji popis u SFRJ) na prostoru SFRJ živelo je oko 380.000 Albanaca bez JU državljanstva koji su se decenijama doseljavali iz Albanije ali to pitanje kao tabu temu niko nije pokretao.
Pošto se u bivšoj SFRJ vodila ista politika lažnog uvećanja broja Šiptara kasnije preimenovanih u Albance na prostorima Kosmeta, Južne Srbije, Makedonije i Crne Gore još od popisa 1961 nije urađen valjan i tačan popis Šiptara pa je sve to iskorišćeno da zapadni kreatori lakše nakarikaju tu cifru od 25% Albanaca u Makedoniji. E sada pošto ih „ima 25,17%“ oni treba da budu konstuktivni deo Makedonske države, a sve to nosi i sasvim drugačiji pravni status, nacionalna prava, kao i potpunu jednakost dva naroda.
U sferi stvarnog brojnog stanja i zastupljenosti pojedinih naroda, nacionalnih manjina i etničkih grupa Makedonski političari su imali sasvim pogrešno razmišljanje i delovanje od 1945 pa sve do danas. Njima je bilo veoma važno da Srbe potpuno eliminišu i prikažu u što manjem procentu - iako im sa te strane nije dolazila nikakva opasnost. I veliki broj Srba je kroz decenije (pretapanjem u Makedonce) sasvim nestao tako da danas oni čine beznačajnih 1,78%. To je bila vrlo kratkovida politika jer bi velika brojnost Srba (oko 30% koliko ih objektivno bilo) predstavljala branu za ekspanzionističku politiku „Velike Albanije“ i „Velike Bugarske“ koje svoje širenje baziraju upravo na uništenju Makedonije.
Kartu „Velike Albanije“ crtali su Albanci iz Albanije Šiptari sa Kosmeta i Makedonije, ali oni taj megalomanski projekat nikada ne bi mogli nikada da ostvare. U tome će im iz svojih interesa pomoći Nemačka – za koju je kontrola i ovladavanje Balkanom od izuzetnog strateškog značaja. Da bi se to moglo realizovati prvenstveno se morao razbiti srpski odnosno pravoslavni korpus u bivšoj Jugoslaviji. Stoga ako malo bolje sagledamo na koga se to Nemačka na Balkanu oslanja lako ćemo utvrditi da su to isključivo njeni saveznici iz Prvog i Drugog svetskog rata – Hrvati, Šiptari, Bugari...
Nemci su posle dva izgubljena rata izvukli pouke i shvatili da se samo ratom ne mora osvajati prostor i uticaj, već da se to može raditi političkim, ekonomskim, i destruktivno-razbijačkim delovanjem. Sistem je već poznat oproban - slabiti Srbe kao ključnog faktora na Balkanu, i od Srba odvajati novokomponovane nacije (Crnogorce, Makedonce, Bošnjake…) po Brozovom receptu. Ta Brozova politika cepanja Srba u što više „nacija“ bez suštinskih nacionalnih atributa već sa čisto geografskim prefiksom nastala odmah posle 1945. nije autentično njegova - već stari britanski kolonijalni recept za lakše vladanje nad osvojenim prostorima. Brozu je ta receptura doturena iz Londona, da bi se iz Beograda oponiralo Rusiji, pravoslavnoj zemlji i jedinom iskrenom savezniku na koji se Srbi mogu osloniti. Takvo cepanje u suštini jednog naroda moglo je odgovarati samo pojedinim makedonskim političarima isključivo radi privilegija vlasti, ali makedonskom narodu ukupno, nikako. Veštački stvorene nacije, pogotovu malobrojne, nikada ne mogu duže opstati, i one su samo neko „prelazno rešenje“ kada se odmah ne mogu postići željeni geostrateški ciljevi – koje Britanci zbog Jalte i dogovora sa Staljinom tada nisu mogli ostvariti.
Snaga, jedinstvo i čvrstina države, porodice, braka, ispituje se u teškim trenucima, a krvavi raspad SFR Jugoslavije je pokazao da je to bila veštačka tvorevina izgrađena na lošim temeljima gde su Srbi uložili mnogo a svi vrlo malo – da bi iz raspada SFRJ uzeli i ono što im nikada nije pripadalo. Nemačka politika kao praktična i realna je to shvatila i nastavila je da primenjuje već isprobanu Brozovu strategiju razjedinjavanja srpskog naroda i pravoslavnih etničkih prostora. Broz je da bi u FNR Jugoslaviji oslabio uticaj Srba, napravio šest republika u kojima su ostali veliki delovi srpskog naroda, a samoj Srbiji nametnuo dve pokrajine i tako Srbiju teritorijalno, brojčano i ekonomski „izbalansirao“ sa ostalim republikama. Formiranim republikama promovisane su i nove nacije pa su tako južni Srbi sa prostora Makedonije pretvoreni u Makedonsku, Srbi sa prostora Crne Gore u Crnogorsku naciju, a Srbi muslimanske veroispovesti postali su „muslimanska nacija“. Narod sa nekog geografskog prostora nije automatski i nacija, niti to može biti, pogotovu ne za 50-tak godina. I pre Broza u Kraljevini Jugoslaviji Srbe sa prostora Makedonije su zvali Makedoncima kao i Srbe iz Crne Gore, Crnogorcima i to nikome nije smetalo. Ovaj princip jedino nije primenjen kada su u pitanju ljudi sa prostora Dalmacije, oni nisu promovisani u Dalmatince, kao naciju – iako su imali bitne različitosti u odnosu na Zagorce i svi su upakovani u Hrvate. Vatikan to nije dozvolio, ali je zato zdušno radio zajedno sa Brozom na usitnjavanju i razjedinjavanju pravoslavnih. To isto Nemačka ponavlja i danas da bi lakše ovladala Balkanom.
Možda se na ovakvo moje istupanje Makedonci kao i Crnogorci mogu uvrediti jer im nipodaštavam nacionalno postojanje. Ne, nemam ništa protiv ni da se definišu kao nacije, ali da ostanu u zajednici sa Srbijom. Izdvajanjem kao nacije u zasebnim nacionalnim državama zbog svoje malobrojnosti neminovno se izlažu da budu laka meta ekspanzionistički raspoloženog okruženja i svom nestanku i kao nacije i kao države. Bavarci ili Švabe se bitno razlikuju od severnih Prusa ali je Nemačka postala jaka tek kada se ujedinila 1871. Udaljavanjem od Srbije, formiranjem svog kvazi nacionalnog puta, Makedonija će najbrže stići, kako do nacionalnog, tako i do teritorijalnog nestajanja.
Ali da se vratimo temi zašto je Makedonija sada na redu. Korak po korak i danas su se uglavnom stekli gotovo svi uslovi za konačnu realizaciju tog inače davno utvrđenog nemačkog plana. A plan je bio: Razbiti SFR Jugoslaviju u što više sitnih državica, a onda će Austrija „progutati“ Sloveniju, Nemci će ovladati Hrvatskom i njoj pripojiti dobar deo Bosne i Hercegovine (kroz Muslimansko-Hrvatsku federaciju) a Makedoniju će podeliti „Velika Albanija“ i Bugarska. Odnosno Albaniji će biti pripojeno 2/3 zapadne i centralne Makedonije sa Skopljem, a Bugarska će uzeti 1/3 istočne Makedonije. Naravno, u „Veliku Albaniju“ treba uključiti Kosovo i Metohiju, takozvanu „preševsku dolinu“, deo raške oblasti (Sandžak) kao i delove Crne Gore. Tako bi se Srbija svela na mali prostor, sa Srbima rasutim u pet država, bez snažnijeg uticaja na Balkanu i mogućnosti da brani i odbrani okupirane srpske etničke prostore.
Današnja Tadićeva kvislinška politička garnitura spremna je da prizna Kosovo kao državu radi dobijanja kandidature za članstvo u EU – a u suštini iz ličnih interesa male grupe na vlasti. Taj proces priznavanja Kosova kao države je u toku i teče po direktivama EU, odnosno po uslovljavanjima od strane Nemačke. I kada se taj po Srbiju katastrofalan „pregovarački proces“ završi Kosovo će defakto biti priznato – Manifestum non eget probatione (Očiglednu stvar ne treba dokazivati), iako će Tadić i ostala vladajuća garnitura to retorički osporavati. Time se ciklus otimanja Kosova i Metohije završava i Nemačaka može krenuti dalje u ostvarivanju svoje balkanske politike. To dalje znači preći na Makedoniju i sprovesti njenu likvidaciju kao što je i Lord Oven „predvideo“. Ili preciznije rečeno kako je Lord Oven još 1996 znao, samo su neplanirane teškoće taj proces vremenski pomerile. Tehnika izvođenja je odavno poznata. Demonstracije Šiptara (nije ni važno zašto), pa navodna prekomerna upotreba sile od strane organa reda, malo mrtvih, ulazak vojske Albanije da „zaštiti“ svoje sunarodnike, dolazak zapadnih „mirotvoraca“ i na kraju Makedonije nema.
Stoga je nedavno ministar inostranih poslova Nemačke Gvido Vestervele u Beogradu izgovorio jednu veliku laž: „Geografska mapa jugoistočne Evrope je iscrtana”. Ne nije iscrtana, jer Gvido u džepu ima upravo gore predstavljenu kartu podele Makedonije čije pitanje dolazi na dnevni red odmah kada kosovska secesija bude zaokružena. Tehnički će to biti mnogo lakše izvedeno nego „kosovska gimnastika“, zato što to nije i neće biti secesija već podela Makedonije između dve članice NATO u cilju stvaranja pune „stabilnosti“ i zaustavljanja tenzija na Balkanu. Šiptari će dobiti signal da pokrenu demonstracije, (razlog i nije bitan) koje će se sobzirom na postojeću količinu oružja brzo pretvoriti u sukobe. Onda je na Makedoncima da biraju da li će ih „braniti“ NATO od svojih članica, Albanija, i Bugarska – a koje svoje aspiracije prema teritoriji Makedonije i ne kriju.
Zašto SAD, a pogotovu Engleska podržava takvu nemačku politiku? Zato što su na to prinuđeni - jer Nemačka je danas motorna snaga EU koja za funkcionisanje te unije odvaja daleko najviše novca i čija je privreda daleko najjača u Evropi. Bez podrške Nemačke SAD ne bi mogle da održe jedinstvo a ujedno i dominaciju nad EU što bi automatski dovelo u pitanje i opstanak NATO pakta. Zbog svega toga Anglo-Saksonci su Nemačkoj morali dati neki ustupke. Tako je posle raspada SSSR-a Nemačka dobila zeleno svetlo za širenje uticaja na Poljsku, Češku, Mađarsku, Slovačku i naravno na Balkan kao za nju najvažnije strateško područje.
Jedino što ovaj još 1985 godine napravljeni plan može poremetiti je velika kriza i pucanje EU, kao i veliki protesti u Beogradu, ulično smenjivanje kvislinške vlasti sa Tadićem na čelu. Dolazak na vlast nacionalno svesnih i odgovornih ljudi koji će odlučnim i smelim delovanjem u saradnji sa Rusijom procese prekrajanja Balkana zaustaviti.
