До овој текст (кој го најдов на еден српски воен форум) според сите текстови шо сум ги читал а и сите пропаганди на US airforce тие тврдеа дека немаат изгубено нити еден Ф15 а посебно не во воздушни битки. Во овој текст некој руски генерал кој бил советник на сиријците тврди дека Миг 23 во воздушна борба имал рушено Ф15. И.... сега... вистина ли е... и кој ја кажува вистината
Evo tekst o PVO Sirije iz SSSR vremena
О аутору.
Генерал-пуковник Григори Павлович Јачкин од 1980 до 1984 г. Био је главни војни савезник у оружаним снагама Сирије – саветник министра одбране Сиријске Арапске Републике. На ту дужност био је назначен са дужности заменика Главнокомандујућег ГСВГ. Учесник Великог Отаџбинског рата. Рат је почео као поручник, командовао је митраљеским водом на западу а завршио је као командир пешадијског батаљона у Кенингзбергу. После рата командовао је механизованим пуком, одељеном тенковском бригадом, дивизијом, армијским корпусом, армијом,при том ниједном није био заменик. У току 1978. био је распоређен у Групу совјетске војске у Источној Немачкој. Награђен је орденом Лењина, другим орднима и медаљама СССР и других братских држава. Војно издаваштво се спрема да штамба његову књигу «Догађаји и судбине».
Ситуација у арапском свету после октобра 1973 године, арапско-израелског рата била је сложена и противречна. САД и Израел уместо праведног мира на Блиском Истоку су почели да спроводе отдељена дејства, која су се противила свеопштем регулисању арапско-израелског конфликта. Таква политика достигла је врхунац у току 1978 г. Кемп-Дејвидским сепаратним договором Египта и Израела.
После подписивања «договора» дошло је до новог развоја догађаја у региону.
Блискоисточно регулисање односа одбачено је у назад. Израел је значајно учврстио своје позиције, и прешао у експанзију.
У 1980 г. арапском свету нанесен је други удар – почео је рат између Ирана и Ирака. Конфлит је закомпликовао односе између Сирије, Јордана и Ирака. Не без подршке Израела на територији Сирије започели су крвави рат «браћа муслимани», који су увукли у жестоке борбе регуларну сиријску војску. Крајње је постала озбиљна и ситуација у Либану и унутарсиријске противречности по питању Либана.
Служба Сиријаца у Либану није била лака и веома сложена, особено међу непријатељски настројеним Либанцима и честе борбе са Израелцима, пре свега на небу.
Ваздушне борбе међу израелским авионима Ф-15 и сиријским МиГ-21 дешавали су се на дневном нивоу, при чему са већим губицима на страни Сиријаца. И то није изненађујуће, МиГ-21 са старијом модификацијом је био слаби од савременијег Ф-15. Положај се усложњавао и тиме што на територији Либана није било радиолокационог поља, које би дало могућност сиријској авијацији да захвата циљеве. То се може рећи и за радиоелектроску опрему МиГ-21. Одатле су долазили и слаби резултати. О тако важном техничком и тактичком фактуроу, као скривено управљање авионима, не треба ни говорити.
Слично стање је било и у ПВО. Артиљериско-ракетни комплекси свих система били су слабо заштићени од ометања. Према томе, Израелци су знали све детаље сиријских комплекса и без већег труда су организовали противдејства.
Није било у сиријској војци ПВО и авијацији савремених аутоматизованих средстава управљања(АСУ). Према томе велике губитке, сиријска војска је трпела на два фронта- у Либану и на својој територији.
У тој сложеној ситуацији Сирија се обратила за помоћ Совјетском Савезу. 9.октобра 1980. цео свет је сазнао о преговорима у Москви, о подписивању договора између Совјетског Савеза и Сирије о пријатељству и сарадњи. По том договор разрађивана су и питања о изградњи сиријских оружаних снага, и принципима попуне савезницима(из СССР).
10. октобра 1980 г. у Москви, после тога, када је решено питање о постављају мене за главног војног саветника, начелник Генералног штаба ОС СССР Маршал Совјетског Савеза Н. В. Огарков поставио је пред мене конкретан задатак – створити у сиријским оружаним снагама организовани, значајни, радно способни, дисциплиновани колектив војних саветника. На тој основи у самим кратким роковима раширити савремену структуру са применом наше нове технике која долази у Сирију, разрадити нове форме и способности вођења борбених дејстава са конкретним противником.
15. октобра 1980 г. у 10 часова ујутру по московском времену са аеродрома Шереметјево полетео је авион цивилне авијације СССР и заузео је курс на Дамаск. На том авиону, обучен у цивилну униформу, летео сам и ја. Велика брзина авиона радила је своје: под крилом је отишла мила срцу Одеса, где су остали жена и деца, ускоро је ишчезло и Црно море, а убрзо су се показале горе Бугарске, затим и Турске. Седећи у издвојеном салону, сећао сам се разговора са министром одбране СССР Устиновим, који ми је поставио питање: «Реците, генерале, часно, да ли смо направили правилан избор што смо вас изабрали?...» Одговорити није било просто, и Н. В. Огарков је помогао, помогао и предухитрио ме: «Дм. Федор! Избор је правилан, грешака нема...» Мисли нису давале спокоја: због чега је министар сумњњао? О чему? Због чега?
У 15.00 по локалном времену авион је следео на аеродром у Дамаску. Од тог дана приступио сам својим обавезама. Прво, са чиме сам се суочио, то је са неприпремљеношћу оружаних снага Сирије, особено авијације и ПВО, ка одбијању могућег израелског напада. А напад је могао почети сваког дана, или пак и часа.
Ускоро су из Совјетског Савеза стизали и други другови. Стари саветник за ПВО –ген. лајтнант артиљерије К. С. Бабенко, бивши заменик команданта војске Бакинског округа ПВО, учесник Великог Отаџбинског рата и рата у Вијетнаму; за авијацију –ген. –лејтенант авијације В. Соколов, по електронским дејствима- ген.-мајор –инжињер Ју. Уљченко. За њима- саветници у артиљериско-ракетним брикадама пуковници В. В. Рослјаков, А. Ју. Пухтински, И. Н. Ковалев, подпуковници Н. В Нестеренко, Н. И. Макаров, други другови. У централну базу управљања ПВО и авијацијом дошли су пуковници И. П Лаврентијев, А. С. Руских, Е. И. Ионасјан, Т. А. Дубасов, В. Н. Вербот, Ју. М. Иличев и други.
Комплетиране су биле све станице специјалистима «Сурн, «Унк» и «Унз». Колектив од више стотина људи и специјалиста брзо се укључио у рад. А велики рад је био пред нама: резвити мешовито артиљериско-ракетне бригаде и две дивизије ПВО, две мешовите авио дивизије, комплетиране са новом техником, наоружањем, средствима управљања; створити командне пунктове дивизија ПВО и авијације. Одмах по доласку из СССР развити аутоматизована средстава управљања.
На бази поседујућег и онога што пристиже од технике створити материјално-техничку базу, помоћи сиријским друговима да све то проуче и освоје, да би могли да примене у борбеним условима. С развојем ситуације предстојало је да разрадимо и представимо сиријској страни нови, бољеодговарајући систем планирања и организације оперативне и борбене припреме, разрадити и створити нове могућности и методику припреме војске.
Решење тих далеко не простих задатака произилазило је у условима терористичких дејстава – противника прогресивног режима Асада. Губитке су претрпели и совјетски људи. У г. Хами при слетању на аеродром убијена су четири наша официра. После неког времена у Дамаску је био миниран штаб авијације и ПВО, погинуло је око 100 Сиријаца, многи су рањени међу њима и 6 наших саветника, конкретно, саветник начелника штаба авијације и ПВО ген.-мајор Глагољев. Од априла 1981 г. израелска авијација је «грешком» гађала сиријску војску уместо по палестинским логорима у Либану. Поставило се питање како их заштити. У другој половини априла 1981г. на територију Либана уведени су и скривено развијени: артиљериско-ракетна бригада мешаног састава, два артиљериско ракетна пука, два радиотехничка батаљона и два батаљона за електронско ратовање.
Резултати су дошли убрзо: оборена су четири израелска авиона( три Ф-16 и један Ф-15). И налети на позиције сиријске војске су престали. Али почели су други «налети» - ултимативни. 30. Априла Америка је затражила, да Сирија повуче из Либана своја ПВО средства. Сирија је одбила, и истовремено изјавила, да ће она бранити Либан тако, као сопствену територију. Као одговор на ултиматум Америке и СССР је изјавио своје: он ће и даље подржавати позиције Сирије по регулисању либанске кризе.
5. маја су ми саопштили, да у Москву заједно са председником Асадом, који ће доћи у радној посети после 10 маја, треба да дођем и ја. До одласка, 7 или 8 маја, заједно са министром одбране САР корпусним генералом М. Тласом ми смо отишли у Либан у реон ватрених положаја ПВО: министра је интересовала припрема борбених средстава. Све се десило као наручено. Нисмо ни изашли из возила, када се појавила група израелских авиона. Они су покушали да дејствују по циљу. Лансиране су две ракета – оборена су два авиона, остали су окренули ка Израелу. Министар је био веома узбуђен.
Он је питао, како је могуће још повећати ефикасност јединица на терену. Ја сам му рекао, да треба чешће маневрсати дивизионима, чешће мењати позиције. За извршење задатака сваком дивизиону треба да се изгради по 3-5 резервних положаја са маршрутом изласка...
У Мосвку нисам отишао, није дозвољавала ситуација. 10 маја САД и Израел су исрпвоцирали либанске «фалангисте», који су при подршци авијације Израела покушали да овладају горњим реоном Барук и Санин, где су се налазила ПВО средства. Покушај није успео а напад је одбијен При томе за три дана оборена су још 3 авиона – два Ф-15 и један Ф-4.
После повратка Х. Асада из Мосвке мени су саобштили, да ће у скорије време у Сирију доћи 50 авиона МиГ-23МЛД.
То, што смо радили у Сирији, није остало без пажње непријатеља режима Асада. У јесен 1981 г. они су отворено започели лов на нас.
Два пута су гађали моју машину, а 4 октобра су напали обезбеђење здања, где се налазио штаб главног војног саветника, и породице других саветника. Погинуло је 6 људи и око 200 је рањено од њих 23 теже. Ја сам био контузован.
Ми смо рачунали, да ће активна борбена дејства, а по следу догађаја и други рат са циљем уништења палестинских логора почети после периода киша- то јест крајем маја или почетком јуна 1982. г. Прогноза се показала као тачном, борбе су почеле 14.00 6 јуна. Пошто је у питању журнал «Билтен ПВО», ја нећу детаљно описивати ток борбених дејстава копнене војске, само ћу рећи главно. На четврти дан борбе иницијатива је прешла у руке Сиријаца, наступање Израелаца је било заустављено. Сиријци су се припремали за контранапад. Да би обезбедили контра напад групе ноћу 9 на 10 јун на територију Либана је уведена 82 мешовита артиљериско ракетна бригада и три артиљериско ракетна пука.
САД , је схватила да могу изгубити углед у очима Израела, хитно је предузела нужне мере. Ујутро 10 јуна у Дамаск је стигао Ф. Хабиб, лични посланик Р. Регана, одмах после њега за њим је стигао генерални секретар САД Шулц. Али притисци на Сирију нису дали успеха. Председник Сирије одбио је све ултиматуме и наредио министру одбране у 7. 30 11 јуна да нанесе већ припремљени контраудар. После Дамаска амерички емисари отишли су у Тел Авив, а 10 јуна у 16. 30 Израел је извукао «кеца из рукава» и нанео удар из ваздуха са циљем ликвидације сиријског ракетног «кишобрана» у долини Бека. Та је операција била проведена не само ради уништења сиријског система ПВО, колико ради доказивања свог преимућства у ваздуху, да би, улили Сиријсцима страх, да би их убдеили, да кров над војском и над територијом Сирије није сигуран.
Треба признати, да су у тој операцији Израелци постигли много, и пре свега на морално психолошком плану. Они су надахнули анти режимску реакцију унутар Сирије и поколебали здраве снаге и самог Х. Асада и његово окружење. На крају 10 јуна Шулц и Хабиб из Тел Авива поново су се вратили у Дамаск, и после преговора и разговора са Асадом и пошли су на уступке. Борбена дејства на територији Сирије и Либана су обустављена.
Сматрам необходним да опишем борбена дејства Израелаца, тактику и технику њихове авијације у том за њих победничком дану 10. јуна 1982. Не узбуђивати се, а размотрити, при чему са болом у души. Узбуђивати би се могло да је на месту израелске авијације била сиријска. Али то се није могло десетити, због тога што је наша помоћ у области авијације била недовољна и несавремена.
Операцију по дављењу ПВО Израелци су успешно извели у области дејства мешане 82 артиљериско ракетне бригаде, а нападнуто је такође и девет дивизиона ПВО, који су се налазили у горама Касјун и Барук на територииј Сирије. Операција по уништењу ПВО у Либану(долина Бека) развијала се следећим ходом.
Прво. Била је створена група радиоелектронског обезбеђења удара. У ту групу су ушле беспилотне летелице, извиђачи типа «Скаут»(Израел) и «Фаиерби»(САД). Летећи над позицијама ПВО САМ-6(Куб), они су имали телевизијски преглед изгледа командног места. Добивши такву информацијју, израелска команда донела је решење да нанесе ракетне ударе. Према томе, беспилотне летелице су биле мамац. Они су се појавили на радарима и апаратурама сиријских ракетних комплекса
Више од тога, они су на себе узели ватру ПВО, док су их авиони извиђачи одводили од борбених авиона.
У групу радиолокационог обезбеђења и авина раног упозорења «Хокаи». Њихова функција: контрола активности дејства сиријских авиона. Авиони «Боинг-707» за електронско ратовање и хелихоптери типа «53с» непрекидно су летели над северним реонима Палестине садејствовали са земаљским уређајима за електронско ратовање, слушајући радио везу сиријске авијације и ПВО. Они су утврдили њихове кординате и предали их оперативним снагама, да би се нанели прецизни удари. Друго, створене су три ударне групе.
Прва група, на земљи ракете земља-земља типа «Стандард Арм». То оружје дејствовало је са виса планине Хармон, која је господарила над позицијам сиријске војске ПВО.
Проред ракетних јединица са земље при уништењу ПВО учествовала је и далекометна артиљерија, реактивна артиљерија, при том са касетним бојевим главама, које су могле да се наведу на циљ(у завршној етапи) помоћу инфрацрвеног и ласерског снопа.
У групу другог удара ишли су јуришници «Фантом», који су били наоружани ракетама «Стандард Арм», «Шреик», «Маверик». «Фантоми» су уништавали радиолокационе уређање и лансирне рампе, при чему са даљине веће од дејства ПВО Сирије са око 60-80км.
То су били авиони, који су требали да униште ПВО. На њима је била инсталирана специјална апаратура, која није остављала конденз иза авиона што је теже уочавало визуелно дејствовање по авиону. Они су били наоружани апаратуром за радиоелекстронско ратовање под кондним називом «ФР-38». Тај систем је уграђен у беспилотне летелице противника и од њих је правио мете мамце. Било је и других новина на авионима.
Група трећег удара састојала се из ловаца «Кфир» и Ф-15, која је завршила уништење преосталих лансирних уређања обичним бомбама.
У време провођења операције 10 јуна на небу Либана десио се крупни ваздушни бој. Са обе стране у њему је учествовало око 350 авиона. У тој борби Сирија је изгубила 22 авиона(4 МиГ-23МФ, 8 МиГ-23МС, 10 МиГ-21 бис). Израел је изгубио 10 авиона. Укупну у дејствима од 6 до 11 јуна авијације Сирије у ваздшним борбама оборила је 23 а изгубила 47 авиона. Артиљериско ракетним бригадама ПВО на небу Либана и делом на небу Сирије уништено је 35 ваздушних циљева, из њих 27 авиона.
Као резултат дејстава, за недељу дана рата Сиријци су средствима ПВО и силама авијације оборили 58 ваздушних циљева. Из њих: авиона-50, беспилотних летелица-8. Сами Сиријци изгубили су 47 авиона који су оборени у ваздушним борбама, и 20 – од ПВО противника.
У тим борбама радио је и Централни комантни пункт авијације и ПВО под руководством дивизијских генерала Омара Сунуфа, Али Малјахафадџи, Али Салеха.
Са оспособљемним за управљање радиотехничким и јединицама за електронско ратовање, Самир Атаја, Салах Едван Шрам. Због слабије опремљености те снаге нису могле у потпуној мери да испуне све задатке. Они су радили из немогућих услова а чинили успехе.
На ЦКП и ПВО, као и на другим командним местима, у борбени поредак сиријске војске и на ватреним позицијама у Либану заједно са Сиријацима саможртвено су се држали и наши совјетски људи. С официрима под руководством генерала В. Соколова и Н. Глаголева. Планшетисти, наводиоци-саветници, руковођени генералом К. Бабенком.
У опште, обученост сиријских генерала и официра није била лоша, али су на тој етапи требали помоћ. Ствар је у томе, што су наша средства аутоматског управљања стигла у Сирију месец и по дана пре почетка рата. Не само АСУ. Помоћ је била потребна и на мешаним и не у потпуности развијеним дивизионима, бригада командних места ПВО и авијације. И сириско командовање са захвалношћу је помагало у рату пуковника В. Рослјакова, Н. Макарова, И. Ковалева, А . Руских, Е. Ионесјна и других. Сви су они добили сиријске и совјетске ордене.
Особену награду су заслужили, наравно, они, који су били под ватром – на позицијама дивизиона ПВО, на станицама за навођење «Сурн», «Унк», «Унз». Они су показали мајсторство и храброст, својим примером помагали су Сиријцима да издрже и испуне све борбене задатке. То су мајор В. Зенин, стари поручник А. Сергејев, Н. Бурчаков, А. Даниљчук, Н. Давидов, подпуковник Ју. Ушанов, Ју. Лисеков, В. Пашенко, мајор С. Илченко, стари поручник С. Пијанков, В. Борисов и други. Многи из њих су награђени државним наградаман.
Треба признати, да је Израелцима успело да одрже преимућство у ваздуху и над пољем боја. Многи фактори су томе допринели, али ја ћу набројати само неколико, из мог угла, основни: добар систем ваздушног осматрања, која се ослањала на авоне раног упозоравања «Хокаи» и земаљских радио локационих станица, које су се налазиле на господарећим висовима у реону борбених дејстава; опрема за електронско ратовање, која је давала могућност слушања радио везе сиријске и њеног ометатања. «ослепљени» и «оглувљени» сириијски авиони су падали под изненадне ударе израелских ракета «ваздух-ваздух» типа «Сидуиндер», «Питон-3»(Израел), способних да поразе циљ на већим даљинама.
Читалац може да се упита, због чега ми, совјетски специјалисти, нисмо помогли Сиријцима да достигну противдејства, равна тим, која су достилгли Израелци? Одговорићу: ми нисмо могли то да урадимо. Сви пријемници сиријских уређаја дављени су у великом обиму у свим дијапазонима. И да би се са њима борили, требало је не мање, од 20-30 пута ослабити њихову моћ. Нажалост, такве могућности Сиријци нису имали. Нисмо их имали ни ми. Средства радиоелектронске авијације САР у то време нису могла да обезбеде ни нарушавање управљају војскама противника, ни минималну заштиту својих авиона, ПВО и других средстава ПВО због једног разлога- ограниченог дијапазона ометања.
У том рату Израелци су створили добро дејствујући и добро опремљен систем електронског ратовања. Средства ЕИПЕД била су окачена и на тенкове, бродове, да не говоримо о авионима, и тим как «Боинг-707», С-97 « Хокаи», «Фантом»(Аф-4џи). Комплексно и масовно примењена средства ЕИПЕД, ракета и управљаних бомби са оптоелектронским и радиолокационим главама самонавођених , јавило се решавајућим у успеху Израела при дејству проитив ПВО Сирије у Либану и ваздушне премоћи. Искуство је показало, да без примене савременог аутоматизованог система за управљање, радиолокационих средстава и средстава везе, и без створеног необходног радиолокационог поља за авијацију немогуће је управљати савременом авијацијом и средствима ПВО.
« Примирје», достигнуто 11 јуна 1982г., није дуго трајало. Израел је искористио ради прегруписавања својих снага у Либану, САД и њени савезници – да би сконцентрисали своју флоту у приобаљу Либана. 18 јула Израел је нарушио примирије. На небу Либана поново се развио рат, на земљи велике тенковске борбе. Али успех Израел није постигао. То признаје и бишви министар одбране Шарон. У часопису «Намахане» он је писао: «Борбе са Сиријцима на правцу пута Дамаск-Бејрут биле су упорне и крваве. Нажалост, и поред много покушаја нисмо успели да добијемо жељене резултате.»
На помоћ Израелцима дошли су Американци. Уз либанску обалу они су искрцали маринце, а део снага су увели у Западни Бејрут. У сложеној ситуацији СССР морао је учинити за Сирију много више. На крају 1982. В. И. Јухин и ја, главни војни саветник, били смо позвани у Москву. После наших извештаја о ситуацији у Мосвку су позвали сиријско руководство, и у нашим делатностима наступила је нова етапа.
Почетком јануара 1983. У Сирију је стигао артиљериско ракетни пук далеког дејства са совјетским особљем под командовањем пуковника Баса. Он није дуго остао, њега је заменио пуковник С. Б Покровски. Пук је стациониран у реону Думеира(40км северо источно од Дамаска) и где је стављен на борбено держурство.
Ускоро су стигли и друге војне снаге: технички пук, он је инсталиран у Зеленој Готи: хелихоптерска ексдрила са ЕИПЕД опремом, земаљски ЕИПЕД; почетком фебруара- ракетни пук далеког дејства под командовањем пуковника И. И. Тетерева. Пук је заузео позицију 5км. источно од града Хомса. Стигли су и нови системи АСУ; нови ракетни системи «Оса-Ока» за комплетирање мешовитих бригада при дивизијама; авиони МиГ-25 и МиГ-23МЛД са новим локаторима, способним за праћење 4-6 циљева и аутоматско пуштање ракета по њима; нове ракете и бомбе велике моћи...
Увећан је састав саветника и специјалиста, уведена је дужност заменика главног војног саветника, први је постављен генерал-мајор М. Колесов. У мом штабу, с почетка 1983 г. налазила се оперативна група управљања војно-морске ескадре. На Либанско-Сиријском правцу она је у садејству са сиријским оружаним снагама, особено са ловачком авијацијом и са артиљериско ракетним пуковима далеког дејства. САД је опет упутила ултиматум да сиријска војска мора напустити Либан.
Ултиматум је одбијен.
У децембру је почела поморска блокада обале Либана обједињена снагама (САД, Енглеске, Француске и Италије). Палубна артиљерија у садејству са бомбардерском авијацијом гађала је по националним и патриотским снагама Либана и сиријској војсци, које су заузимале одбрану у горњим реонима Санин, која се налази поред аутопута Дамаск-Бејрут, а такође и по сиријским снагама, које су браниле долину Бека.
Сиријци су нанели низ одвратних удара по бродовима САД. Почели су дејство против палубне авијације. За шест ноћи ракеташи су оборили девет америчких авиона, пет А-6, три Ф-14, један Ф-4, према томе, четири израеласка и два француска палубна «Супер етандер». У ваздушним борбама са МиГ-23МЛД Сиријци су оборили четири израелска авиона (три Ф-15 и један Ф-4), без сопствених губитака.
Пред блокадом Американаци су применили масовно беспилотне летелице и авионе извиђаче «Фајерби» над сиријским оружаним снагама у Либану, а такође над совјетским ПВО у Сирији. «Осе» које су непосредо штитиле дивизионе оборено је: 202 АРП- 5 беспилотних летелица, а 231 пук- шест. 202. пук је лансирао једну ракету на даљину од 190км и оборио авион за рано упозоравање «Хокаи». После тога летови Американаца и Израелаца су престали.
О ефективности дејства сиријске ПВО на тој етапи писала је и америчка штампа. У једном из извора је било написано: «Америчко искуство са авионима опремљеним савременим електронским уређајима, којих је било много на небу Матна(провинција Либана Џебел) је негативно, сиријске ракете су одолеле и са великом лакоћом поразиле све циљеве». И још: « Дамаск је спреман на неочекивано. Уништење америчких авиона и заробљавање америчког пилота Роберта Гутмана, удари по бродовима, натерали су Американце да оступе ка обалама Кипра, је не само војна већ и политичка победа. Х. Асад није могао дати наређење на дејства, да није био у потпуности уверен у успех».
Министар одбране САД Каспар Уаинбергер почео је да прети бродом «Њу Џерси». Сиријски министар одбране М. Тлас је изјавио: « Оборени амерички пилоти могу да потоме и америчке бродове» Сва ограничења престају да важе када је у питању живот и част отаџбине». Свима је стало јасно, да Сирије 1983 није та Сирија, која је била на крају седамдесетих. Она је могла да се одбрани и од већих опасности.
Генерал-пуковник Г. Јашкин
«Гласник ПВО». 1988. Москва
