U to vreme je Šajke Dan dobio nov, izuzetno hitan i važan zadatak, dopreme oružja u Izrael, koji je spremao proglašenje nezavisnosti i ocekivao napad armija arapskih suseda. Još ranije je bio sklopljen ugovor o kupovini sa poznatim cehoslovackim proizvodacem oružja Zbrojovkom iz Brna, ali je to oružje trebalo što pre da stigne u Izrael i to nelegalno, jer su Ujedinjene nacije bile zavele embargo na isporuke oružja u region. Ehud Avriel, koji je postao izraelski ambasador u Pragu, predložio je plan da se oružje šlepovima preveze u Jugoslaviju Dunavom, pretovari u vagone i preveze do Bakra ili neke druge luke i odatle brodovima pošalje u Izrael. Plan je bio dobar, sem što o njemu Jugosloveni nisu ništa znali (sovjetski predstavnici u Ceškoj jesu). Prirodno, Šajke se obratio Stefanu.
Ovaj ga je pustio da prica, kako Šajke kaže, iznenaden smelošcu plana i rizikom za Jugoslaviju ako ga prihvati. Nije se o njemu izjasnio, što uostalom nije ni mogao, jer je odluka morala biti doneta na najvišem nivou. Samo je rekao kako mora da razmisli dva-tri dana i da ce mu se javiti. Šajke je sve vreme sedeo u hotelu cekajuci telefonski poziv. Treceg dana Stefan se javio i tražio nove detalje o planu, upozoravajuci na štetne posledice po Jugoslaviju ako bi SAD i Britanija saznale za njega. Na kraju ga je pozvao ga dode i upozna generala Veljka Micunovica, "Titovu desnu ruku". Kad je došao zatekao je generala u uniformi sa svim odlikovanjima. I njemu je ponovio ono što je vec bio rekao Stefanu, kako je nabavka oružja od životne važnosti, kako nema drugog nacina da se ono prebaci i kako ce sve biti uradeno u najvecoj tajnosti. Dodao je kako Jevreji nikada nece Jugoslaviji zaboraviti pomoc koju pruža. Instinktivno nije pomenuo nikakav novac, osecajuci da to nece biti dobro primljeno. Stekao je utisak da je kod Micunovica pokrenuo neke emocije. Razvio je mapu Bliskog istoka i tražio da mu Šajke objasni šta se dešava u tom regionu. Na kraju mu je rekao: "Cujte, to što tražite gotovo je nemoguce uciniti. Želim da znate kako je cela stvar vec razmotrena na najvišem nivou. Zasad nemam odgovor za Vas, ali cekajte strpljivo, makar to potrajalo neko vreme".
Posle tog razgovora Šajke je odleteo u Prag i tamo preneo šta mu je receno. Posle deset dana vratio se u Beograd. Pozvao je Stefana. Ovaj mu je zakazao sastanak za sutradan i rekao da treba da porazgovaraju o lošim stvarima. Na sastanku je bio i general Micunovic. Pretpostavljao je kako su želeli da negativan odgovor dobije sa visokog mesta. Micunovic mu je rekao da je plan razmotren. Ne govoreci da li je odobren ili odbijen prešao je na stvar: "Operacija mora biti planirana tako da o njoj ništa ne procuri. Curenje bi nam izazvalo mnogo nevolja, ali smo odlucili da pokušamo, pod uslovom da se dobro odradi. Mi cemo pod Vašim vodstvom sprovoditi operaciju, a Vi cete raditi sa Stefanom. Zapamtite: kljuc uspeha je tajnost". Šajke je bio van sebe od radosti, ponosan što je upavo on odigrao važnu ulogu u stvari koja je za Jevreje u Palestini pitanje života ili smrti. Odmah je telefonirao Šaulu Aviguru u Ženevi i Ehudu Avrielu u Pragu, koji su vesti od njega nestrpljivo cekali. Rekao im je kako izgleda da od tog dana stvari pocinju da se "krecu" i da ce im posle još nekoliko razgovora moci javiti da operacija pocinje.Prijatelj i Šajke Dan poceli su svakodnevne razgovore o detaljima operacije: kako ce se oružje istovarivati i utovarivati, kako spreciti da radnici saznaju šta je u sanducima, kako oružje prevesti preko pola Jugoslavije, ko ce biti cuvari, šta ako brodovi budu kasnili, šta ako se brod bude morao skloniti u neku luku i ako na njega dodu inspektori itd. Dogovoreno je da sanduci sa oružjem budu deklarisani kao da su u njima poljoprivredne mašine i oprema koje se upucuju u Etiopiju. Šajke je javio kako je stvar sredena i kako ne sme biti ni telefonskih razgovora ni telegrama, niti ime Jugoslavije sme biti pomenuto.
Ugovor sa Zbrojovkom bio je sklopljen još januara 1948. godine. U Italiji je kupljen brod Nora, koji je s italijanskom posadom marta 1948. uplovio u šibensku luku, kad je oružje vec bilo stiglo. Šajkeov centar operacija bio je u Zagrebu, jedan od Stefanovih ljudi, Braco, bio mu dodeljen kao oficir za vezu. Otišao je u Šibenik da doceka pošiljke. Bilo je tu velikih i manjih sanduka. Cuvari su bili Stefanovi ljudi. Kad je brod stigao, sanduke su utovarali dovedeni lucki radnici. Jedan manji sanduk pao je prilikom utovara i videlo se kakve su «alatke» u njemu. Brzo je sve ponovo zapakovano, ali se ispostavilo da je to video italijanski kapetan broda, koji je odbio da isplovi s takvim teretom, u strahu da ne izgubi dozvolu. Sva ubedivanja nisu uspela, pa je tek na Šajkeovu pretnju da ce izdejstvovati da ga Jugosloveni uhapse na licu mesta "legao na rudu". Što se tice oružja, izbio je spor izmedu Šaula Avigura, šefa Alije bet, i Šajkea Dana. Avigur je hteo da se u Noru ukrca samo polovina, a polovina na drugi brod, jer su u Palestini i dalje bili Britanci, koji bi mogli zapleniti teret. Šajke je smatrao da je doprema oružja toliko važna i hitna da ne treba cekati na drugi brod vec Norom prevesti najviše što se može. Isterao je svoje uprkos stavu svog šefa. Od dopremljena 34 mitraljeza, 4500 pušaka i pet miliona okvira metaka ukrcano je gotovo sve i pokriveno džakovima s polutrulim krompirom i lukom, što je strašno smrdelo. Odmah po isplovljavanju broda otišao je kod Stefana da mu kaže kako je sve prošlo u redu, zatim u Zagreb kod Eve, i najzad u Prag. Nora nije imala radio predajnik, pa se nije znalo ništa o njenoj plovidbi. Zavladala je zabrinutost, jer je kasnila. U stvari, zbog nevremena se bila sklonila u jedan grcki zaliv. U Tel Aviv je stigla s cetiri dana zakašnjenja. Britanski vojnici su se popeli na brod, ali su ga brzo napustili zbog smrada. Iskrcavanje je trajalo dva dana. Uložen je protest zbog toga što oružje nije dobro funkcionisalo. To je preneto Zbrojovki, odakle su odgovorili da puške treba pre upotrebe odmastiti. Ben-Gurion je Aviguru poslao telegram: «Roba stigla na vreme i spasla Jerusalim».
Neko vreme posle toga Šajke je obavešten kako je istim putem u dunavsku luku stigla jedna još veca pošiljka iz Zbrojovke (8.000 pušaka i 6.000.000 okvira municije), o kojoj on nije imao pojma. Ispostavilo se da Zbrojovka prodaje oružje svima koji mogu da ga plate, tog puta Siriji, za koju je takode važio embargo, i predložila da se transportuje na vec isproban nacin. To je s osmehom potvrdio i «Prijatelj», kojem je Šajke predložio da Jugoslavija konfiskuje oružje zbog netacne deklaracije, da ga on plati, a da ostane Jugoslaviji. Posle konsultacija to nije prihvaceno. Šajke je onda tražio dozvolu da brod minira, ali je «Prijatelj» to odmah odbio, dodajuci kako ga se ne tice šta ce biti posle isplovljavanja. Bila je razmatrana i mogucnost da se brod bombarduje iz vazduha, ali je to odbaceno, jer bi se moglo desiti da Sirija ili Egipat bombarduju brodove s useljenicima.
Tako je italijanski brod Lino s oružjem za Siriju isplovio na putu za Bejrut, ali se zbog nevremena morao skloniti u italijansku luku Malfeta, severno od Barija. Predstavnica Alije bet u Italiji Ada Sereni saznala je za to i pošto je bila obaveštena kakav je teret na Linu, prijavila ga italijanskom admiralitetu. Njegovi ljudi otišli su na brod i videli oružje, pohapsili posadu, pa ga oteglili u Bari. U italijanskoj štampi to je prikazano kao da su jugoslovenski komunisti poslali oružje italijanskim komunistima. Zbog toga je Šajke bio pozvan na "ribanje", ali se utvrdilo da sa celom stvari nema veze.Jedan ronilac, covek-žaba Alije bet, prikacio je eksploziv za trup Lina i brod je potonuo. Oružje je prekrcano na brod Algiero, koji je krenuo za Bejrut. Na njemu su bila dvojica mornara koja su radila za Aliju bet. U dogovoreno vreme i na dogovorenom mestu mašine su se "pokvarile" i stale. "Na srecu", brodu je prišao jedan ratni brod, na kojem su bili vojnici i oficiri u egipatskim uniformama i ponudio da ga otegli u Egipat. Popeli su se i - zauzeli brod. Naravno da nisu bili Egipcani. Prekrcali su oružje na svoj brod, potopili Alghiero, posadu poveli sa sobom u Palestinu i kasnije vratili u Italiju. (Dvadeset godina kasnije Šajkeu je priznato da je jedan deo oružja istovaren pre isplovljavanja Lina i ostao u Jugoslaviji.) U skladištima šibenske luke se nagomilavalo oružje. Brodovi su stizali neredovno, što je stvaralo probleme. Ipak su Nora, Shiu, Mastrali, Evyona i možda još koji brod uspešno obavili svoj zadatak.
Došlo je vreme da i Eva ode u Izrael, kuda je vec bila otišla njena sestra Lili. Eva se ukrcala na Užice, koje je u Rijeci sacekalo trojicu izbeglica iz Rumunije. Pošto je kopnena granica bila hermeticki zatvorena, Šajke je porucio da se pokuša s preplivavanjem Dunava. Tako su ta trojica potplatila kapetana neke lade, skrili se u njoj, u pogodnom casu ušli u Dunav opremljeni prslucima za spasavanje i doplivali na jugoslovensku stranu. Bili su uhapšeni i zatvoreni dok ih Stefanovi ljudi nisu izveli i doveli na Rijeku.
Jednog dana Šajkea je Ehud Avriel pozvao da hitno dode u Ženevu, kuda je i inace rado odlazio. U pitanju je bila veoma krupna stvar. Trebalo je prebaciti lovacke avione u Izrael, koji je imao 28 aviona, ali nijednog lovca. U Cehoslovackoj je kupljeno nekoliko meseršmita, koji su tamo za vreme rata proizvodeni za nemacku Luftwaffe, i više spitfajera iz americkih i britanskih viškova. Tražena je mogucnost da se na vreme pošalju, ali u celoj Evropi nije nadena. Otpala je mogucnost rastavljanja na delove i slanja brodovima, jer bi to trajalo predugo. Setili su se Šajkeovih dobrih veza u Jugoslaviji i odlucili da se tamo pokuša pronaci pogodan teren za aerodrom.
Objašnjeno mu je šta je sve potrebno pored piste: avionsko gorivo, rezervni delovi, džipovi, šatori, mehanicari, radio oprema i operateri, kombinezoni, hrana... Bilo je jasno da se sve to ne može sakriti. Vratio se u Beograd i Stefanu rekao šta traži. Ovaj je ostao bez reci. Kad se pribrao poceo je Šajkea ispitivati o svim detaljima i dobio iscrpne odgovore: o tipovima aviona, pošto su bili, ko bi bili piloti. Receno mu je da se traži aerodrom u blizini Jadrana, kako bi avioni brzo stizali iznad otvorenog mora, ali relativno skriveni od pogleda. Šajke je ocekivao odbijanje, no Stefan je poceo da nabraja teškoce, kao blizinu albanske granice i mnoge druge. Bilo je jasno da odluku ne može da donese on i da je to stvar vrha. Odobrenje je bilo neizvesno. Stoga je, iako je bio upozoren da ne dolazi u Bugarsku, ipak otišao. Rekao je šta traži i Bugari su to odmah prihvatili. Medutim, za svako sletanje, a pod tim se podrazumevalo i tankovanje goriva, zamena guma, popravke itd, tražili su po deset hiljada dolara, što je bio ogroman iznos. Iako je Alija bet bila u stanju da nabavi velika sredstva, to je prevazilazilo njene mogucnosti. Neobavljena posla vratio se u Beograd i sve ispricao "Prijatelju". Posle nekoliko dana ovaj ga je pozvao i rekao kako je doneta odluka da se Izraelcima stavi na raspolaganje jedan aerodrom udaljen od vecih centara. Odmah je to javio u Ženevu i Prag. Obavestili su ga da u Beograd iz Ženeve dolazi pilot Geda Šohet, s pasošem na ime Carls Foks, kao ekspert za aerodrome. "Prijateljev" covek major Mojovic odreden je za vezu s njim i iste veceri kad je stigao rekao mu kako ce u šest sati sledeceg jutra u jednom dvosedu poleteti da izvidaju terene. Posle tri dana vratili su se. Šohet je obavestio Šajkea da su nadleteli dosta mesta, ukljucujuci aerodrome onesposobljene tokom rata, i najzad našli pogodan teren, koji je Šohet opisao ne kao aerodrom vec poletno-sletnu stazu pogodnu za lake avione. Sastavio je listu potrepština, koju je Šajke poslao u Ženevu.Cela operacija dobila je kodirano ime Velveta. Šohet i Šajke Dan bili su na aerodromu s kodiranim imenom Alabama (tj. Kapino polje) kada je posle nekoliko dana doleteo veliki transportni avion sa svom traženom opremom, plus hranom i cigaretama. Stigli su i radio operateri i aviomehanicar, dobrovoljac iz Amerike. Komandant je bio Šohet, dok je Šajke bio zadužen za veze s vlastima. Sletelo je još nekoliko transportnih aviona, što je izazvalo raznorazne price u tom kraju. Javili su se i Albanci, a potom Sovjeti, tvrdeci kako su Amerikanci poceli da snabdevaju Tita oružjem. Kao velik problem pojavilo se snabdevnje gorivom. U Jugoslaviji nije bilo pogodnog goriva za te avione. Pokušana je nabavka u Rumuniji, ali nije uspelo. Konacno je problem rešen tako što je brod Shiu dopremio burad sa 200 tona prvoklasnog goriva, koja su iz luke prevezena do aerodroma. Za letove je bio zadužen Sem Pomeranc (Sam Pomerantz), americki pilotski as. On je našao tehnicko rešenje za dodavanje još jednog rezervoara goriva na spitfajere, kako bi mogli non stop leteti od Alabame do Izraela. U Cehoslovackoj je nastao problem obeležavanja aviona. Nisu prihvatali jugoslovensku petokraku zvezdu. Jugosloveni su predložili oznaku izraelske avijacije, šestokraki Davidov štit, koji je licio na nju. Prvih šest spitfajera poletelo je iz Cehoslovacke za Jugoslaviju 24. septembra 1948, cime je zapocela Velveta I. Pet aviona sletelo je na aerodrom Alabama uz aplauze prisutnih. Šesti nije mogao da izvuce tockove, pa je kružio iznad njega i najzad sleteo na "trbuh". Avion je oštecen, ali je pilot prošao samo s ogrebotinama. Kasnije su delovi aviona poslati u Izrael. Posle tri dana pet spitfajera je po mraku uzletelo put Izraela. Tri su stigla, a dvojica pilota su iz nekih razloga ostala bez goriva i sletela na Rodos. Bili su uhapšeni, isledivani i na jedvite jade, uz intervencije, pušteni, dok su avioni zaplenjeni.
Velvetu je zadesila nova nevolja. Dva transportna aviona tipa "northland" poletela su iz Cehoslovacke za Alabamu, noseci tehnicku opremu za lakše tocenje goriva u avione. Jedan od njih se zbog greške u navigaciji prisilno prizemljio u crnogorskim planinama. Posadu su pohvatali jugoslovenski vojnici, misleci da je rec o špijunima. "Prijatelj" ga je pozvao i ocitao vakelu kako ga je upozoravao na opasnosti, pre svega da ce cela svetska štampa pisati o tome. Nije bilo prijatno, ali se na tome svršilo. Piloti aviona koji su dolazili bili su uglavnom Jevreji, saveznicki ratni veterani, vecinom americki, kojima su njihove vlasti to zabranjivale i pretile da ce im oduzeti državljanstvo, što se, izgleda, nekima desilo. Kad bi se avioni približili Albaniji, ponekad se na njih i pucalo. Buduci da se zima približavala, ali ne samo zbog toga, Stefan je rekao kako se letovi moraju obustaviti, jer u zimskim ulovima Alabama ne može raditi. Šajke se nije pomirio s tim i tražio je aerodrom sa betonskom ili asfaltnom pistom. Konacno je data dozvola da se koristi aerodrom u Titogradu, pod uslovom da se niko ne pojavljuje u gradu i ne udaljuje s aerodroma. Iz Izraela i Praga dopremljena je kuhinja i specijalni kran za dizanje aviona na kojima su otklanjani kvarovi. Kad je sve bilo spremno, u Prag je javljeno da spitfajeri mogu krenuti. Vreme je bilo loše, ali je Sem Pomeranc odlucio da se ipak ide, pa je poletelo šest aviona, a jednim je on licno pilotirao. Cetiri su na vreme sletela u Titograd, dok se za dva nije znalo gde su. Uskoro je javljeno da se pilot Bil Pomeranc prinudno spustio na zadarsku plažu, jer su mu zbog oluje otkazali sistemi, dok se o njegovom prezimenjaku Semu ni dalje nije culo ništa. Tek dva dana kasnije saznalo se da se u blizini jednog sela u Bosni srušio neki avion, eksplodirao i zapalio. Tako je završio Sem Pomoranc. Telo mu je preneto u Izrael, a Šajke je tek godinama kasnije uspeo da sazna gde je sahranjen.
Operacija Velveta završena je krajem decembra 1948. Tada je poslednjih 11 spitfajera i dva C-46 natovarena opremom i avionskom municijom odletelo u Izrael. U Cehoslovackoj su ostala dva meseršmita, koja nisu mogla preleteti od Titograda do Izraela. Rastavljeni su i spakovani u sanduke, pa su Dunavom stigli u Jugoslaviju i natovareni na vagone radi prevoza do luke. Ispostavilo se da su sanduci suviše visoki da produ kroz neke tunele. I tu je "Prijatelj" pomogao: iz JŽ dopremljene su niske platforme i sanduci pretovareni na njih.
