Паклени испит за руску црвену беретку
Руски специјалци морају да прођу један од најтежих и најсуровијих испита на свету да би стекли право на црвену беретку, коју носе као доказ врхунске обучености.
Црвена беретка као део војне унифрме популарна је у многим армијама света, и углавном је симбол специјалних јединица. У Русији су „црвене беретке“ рођене када је 1978. године (у току припрема за Московску Олимпијаду 1980. године) формирана школска чета за специјалне намене у оквиру дивизије „Феликс Дзержински“. Ова чета је послужила као база за стварање чувене специјалне јединице „Витез“.
На идеју о полагању специјалног испита који војнику даје право ношења црвене беретке дошао је бивши командир „Витеза“, херој Русије Сергеј Лисјук. „Све је почело кад сам прочитао књигу ‘Алфа Тим’ Миклоша Саба, бившег војника специјалних јединица САД“, коментарише Лисјук. Тамо се право ношења зелене беретке зарађивало у исцрпљујућем ‘дриловању’, у крви и зноју. Књига је на мене оставила јак утисак и дала ми идеју да у својој јединици уведем испит за право ношења црвене беретке, тј. да она не буде обична капа, него знак врхунске обучености специјалца.“
Специјалац мора да пузи или да претрчава брисан простор под правом пушчаном ватром. Поред тога, на читавој дистанци делује специјална група „психолошког притиска“, такозване „психе“ које трче заједно са војником, вичу на њега, поливају га блатом и водом, бацају му петарде под ноге.
Сергеј Лисјук и његов друг Виктор Путилов осмислили су услове полагања испита из специјалне физичке и тактичке спремности, и тај испит се од 31. маја 1993. године до дана данашњег одржава у свим специјалним јединицама „унутрашње војске“ (војних формација Министарства унутрашњих послова).
Руско надметање за право ношења црвене беретке обично се састоји из три етапе.
Прва је срачуната на демонстрацију физичке спремности: 8 km кроса кроз природу са спринтом у последњих 100 метара. Велики део дистанце је или прелажење водених препрека, где војник мора да уђе у мочвару до груди и да пролази кроз устајалу воду пуну жабокречине, или је то пролазак кроз „заражени“ предео са заштитном маском на лицу. Крос је препун посебних препрека: минских поља, димних завеса, пожара. Специјалац сваки час мора да пузи или да претрчава брисан простор под правом пушчаном ватром. Поред тога, на читавој дистанци делује специјална група „психолошког притиска“, такозване „психе“ које трче заједно са војником, вичу на њега, поливају га блатом и водом, бацају му петарде под ноге. Чим заврши овај део, војник практично без паузе прелази на спринтерску дистанцу: 4 пута по 100 метара. Затим следе згибови и друге вежбе.
Друга етапа почиње одмах после прве. Сваки учесник треба да покаже одличну обученост у гађању из противтенковског бацача РПГ-7, аутоматског бацача АГС-17, митраљеза ПК или ПКТ, аутомата АК74М, пиштоља „Макаров“ или „Стечкин“ и снајперске пушке СВД.
Трећа етапа траје свега 12 минута, али специјалци је често зову „12 минута пакла“. 12 минута је подељено на 4 периода од по 3 минута. Сваки период је рунда борбе прса у прса са новим противником, који је већ раније постао „црвена беретка“.
Онај ко прође све етапе добија црвену беретку. Савет „Црвених беретки“, који постоји у свакој већој специјалној јединици, због одређених прекршаја може да одузме војнику право ношења црвене беретке. Поред јединица унутрашње војске за специјалне намене ова традиција полагања испита за ношење црвене беретке одомаћила се и у неким другим елитним јединицама Министарства унутрашњих послова. Испит за беретку полаже се и у кијевском Одреду милиције за специјалне намене „Беркут“, као и у специјалним јединицама Белорусије.
http://ruskarec.ru/articles/2012/07/11/pakleni_ispit_za_rusku_crvenu_beretku_15741.html
