Либија - револуција или предавство?

Godinu dana nakon zarobljavanja i ubistva Moamera al Gadafija, libijskog vođe, i trojice njegovih sinova, ostale članove porodice Gadafi zadesile su razne sudbine.

Pukovnikova udovica našla je utočište u Alžiru, a Saif al Islam, nesuđeni naslednik Gadafijeve imperije, nije prošao kao brat Mutasim, koji je ubijen istog dana kada i njihov otac, ali se nalazi u zatvoru, gde čeka suđenje.

Organizacija za ljudska prava „Hjuman rajts voč“ tvrdi da ni posle godinu dana novo vođstvo Libije još nije uspostavilo red u zemlji, a i dalje se oslanja na miliciju.

Ситуациајта во Либија според тоа што можевме да го видиме беше многу комплицирана...И пак ќе повторам се додека надворешните фактори се замешуваат во политичката ситуација на една држава како што е Либија воопшто не испадна добро....Каков таков Гадафи додека беше жив успеа да ги задржи одредени племиња под своја контрола.... а сега што се случува?? Се убиваат на секој чекор заради нафта и други работи....Да не се замешаа НАТО и САД можеби револуцијата ќе беше задушена или пак ќе победеше како што е тоа сега.....Замислете НАТО забранува лет на воени авиони на територијата на Либија а тие самите ги бомбардираа либиските воени позиции со авиони....А сите знаеме зошто НАТО се замеша...онаа што сакам да го кажам е дека според мене револуцијата внатрешно не беше спремна доволно,а од надвор добиваше голема подршка...Гадафи имаше да ги прегази но како и да е ситуацијата ниту сега не е нешто подобра......Поздрав!!!!

Па воздушната превласт на НАТО авиони го порази Гадафи, без нив имаше да ги потамани тие глувците.

Nova saznanja o razlozima rušenja Libije: 2014 trebao je biti realiziran Gaddafijev san o jedinstvu i monetarnoj uniji

20. travnja se navršilo godinu i pol dana od ubojstva libijskog vođe i vizionara afričkog jedinstva, pukovnika Muammara Gaddafija. Moralna je dužnost uvijek iznova treba podsjećati kako su pukovnik Gaddafi i njegova djeca proganjani, ubijani i masakrirani, a da se na cijelom 'demokratskom' zapadu nije podigao skoro niti jedan jedini glas u njihovu obranu. Štoviše, svi su se predstavljali kao progresivne i pacifističke ikone, kritizirajući 'okrutni i bezobzirni otpor' kojega su se NATO savezu, njegovim satelitima iz zaljevskih petromonarhija i bandi integralističkih plaćenika usudili pružiti Gaddafi i džamahirija.

Veleumni znalci, ljevičari u službi Pentagona i anglo-francuskog socijal-kolonijalizma, od Jeana Zieglera, Illana Pappéa, Tariqa Alìa, Rashida Kalilia i ostalih, pa do naših domaćih političara i 'intelektualaca' (među ovim drugima bi se dali izuzeti rijetki), mahom su se svrstali na stranu atlantsko-islamističkih silovatelja Libije, jednako kao što to danas čine sa Sirijom.

Njima treba pridodati čitavu bulumentu novinara i reportera, koji su, plaćeni od strane Katara, vodili medijsku kampanju kojoj je jedina svrha bila medijsko pokriće za agresiju. Mediji koji su financirani isključivo kako bi informirali javnost, provodili su dezinformacijsku kampanju neviđenih razmjera i ono što se tada moglo čitati u dnevnom tisku, te vidjeti na javnim i privatnim televizijama, graničilo je sa znanstvenom fantastikom.

Iza te pseudo-revolucionarne retorike 'lijeve inteligencije' i dezinformacijske kampanje vođene od medija i političara u onim zemljama koje su imale interesa, kao i u onima koje se jednostavno nisu smjele usprotiviti, stajali su stvarni i konkretni imperijalistički interesi Atlantskog saveza. Iza nekakvog antirasizma i političke korektnosti su se skrivali realni ciljevi dezinformacijske i vojne kampanje, koju su protiv narodne i socijalističke narodne republike'Libijske Džamahirije' zajedno vodili plaćenička intelektualna i politička elita u Europi i NATO savez sa svojim vahabitskim saveznicima iz zaljevskih petromonarhija. Cilj je bi jedan i jedini: Libija vođena vizionarskom politikom Muammara Gaddafija nije smjela doživjeti 2014.

Muammar Gaddafi - Ubijen kako bi se 2014. spriječilo oslobađanje Afrike

Ubiti pukovnika odmah ili izgubiti nadzor nad Afrikom počevši s 2014. godinom? To je glavni razlog zbog kojega su Francuska, SAD, Velika Britanija i njihovi saveznici pokrenuli vojnu kampanju protiv Libije. Svi su se pitali: 'Zašto Tunis?', 'Zašto Egipat?', 'Nisu li Mubarak i Ben Ali u dobrim odnosima s Amerikom, Europom i arapskim svijetom? Pa i sam Gaddafi je dao znakove popuštanja i otvorio se prema Europi!', itd. Sve je bila istina, ali su bili skloni jedinstvu Afrike, što se za Muslimansku braću koji su ustoličeni nakon 'arapskih proljeća' nikako ne može reći. Današnji lideri u Kairu, Tunisu, i Tripoliju ne žele nikakav politički savez sa zemljama koje ne pripadaju islamskom svijetu. Gaddafi je želio zajedničku valutu, Afrički Monetarni fond, Afričku središnju banku, ujediniti telekomunikacije, transport; želio je stvoriti Sjedinjene Afričke Države.

Muammar Gaddafi je sve detaljno isplanirao i 2014. je trebala zaživjeti središnja banka, a koja je, nakon pola stoljeća što je Afrika stekla političku neovisnost, trebala biti temelj za istinsko oslobođenje kontinenta. Afrička središnja banka je zamišljena kao institucija koja će upravljati, a ne nadzirati države i narode. Nakon što je 2000. na summitu Organizacije za afričko jedinstvo (Organization of African Unity) u Loméu krenuo u ostvarenje snova Kwame Nkrumaha i šeika Anta Diopa, te samo u nekoliko godina od te organizacije uspio stvoriti Afričku Uniju, libijski lider je još više pomaknuo granice.

Afrički sateliti u svemiru i 'Afriqiyah Airwyas' - Dvije konkretne ideje za jedinstvo

Gaddafi je uspio nagovoriti afričke lidere da kupe komunikacijski satelit, a sam osobno je među prvima izdvojio na stotine milijuna dolara za taj projekt. Težio je tomu da Afrika stekne neovisnost u sektoru komunikacija (danas jednom od najprofitabilnijih).

'Znao je trošiti velikodušno i za kupnju afričkog satelita je bilo potrebno odmah uplatiti 300 milijuna dolara, što je i učinio', nedavno je izjavio Moustapha Cissé, bivši veleposlanik Senegala i Libiji i specijalni savjetnik predsjednika Senegala, Abdiou Dioufa, utjecajnog lidera u islamskom svijetu.

Lider libijske džamahirije se pokazao spremnim da Africi 'pokloni' RASCOM-QAF1, prvi telekomunikacijski satelit za Afriku i njene otoke. Poslan je u orbitu 20. prosinca 2007. i to je bilo prvo lansiranje satelita u povijesti Afriqiyah Airwyassvih afričkih zemalja. Gaddafi je pokrenuo i projekt zrakoplovne kompanije, koja je povezivala sve glavne gradove zemalja na kontinentu, kao i sve značajnije regije. Zrakoplovna kompanija Afriqiyah Airwyas je imala redovne linije između Tripolija, Dakara, Kaira, te ostalih glavnih gradova.

'Mnogo ljudi se koristilo linijama Afriqiyah Airwyasa kako bi došli do Pariza ili ostalih gradova u Europi. Mogli smo putovati na liniji Dakar-Tripoli-Pariz i natrag za samo 400 000 FCFA (615 eura). Na taj je način Tripoli postao platforma za komunikaciju između Afrike, arapskog svijeta i Europe', dodaje sengalski diplomat Moustapha Cissé.

Valuta i Afrička središnja banka od 2014.

Gaddafi je prvi predložio stvaranje Afričke monetarne unije (African Monetary Union AMU). U tu svrhu je položio 30 milijardi dolara i predložio da sjedište AMU-a bude u Yaoundéu, u Kamerunu. Osim toga je zamislio i osnivanje Afričke središnje banke (ACB), koja je sjedište trebala imati u Abuji, glavnom gradu Nigerije. Afrička banka je trebala početi s radom i izdati svoje prve novčanice upravo 2014.

'Takva zamisao se nimalo nije svidjela zapadu, budući da bi afričke zemlje mogle napustiti srednjoafrički franak (CFA) ili ostale valute kojima je jedini cilj da iskorištavaju gospodarstva zemalja i korumpiraju političare', izjavio je ogorčeno Cissé.

Afričke investicije u Africi

Libijski lider je vodio jednu dinamičnu panafričku politiku. Od Senegala do Čada, preko Gvineje Obale Slonovače, Gane, Liberije, Benina, Toga, Nigerije, Nigera, Malija…, Libija je investirala na milijarde dolara u poljoprivredni sektor, naftu, turizam i infrastrukture. U Maliju je najmanja libijska investicija iznosila 50 milijardi CFA (1CFA=0,00152€) u turistički sektor, što potvrđuje i ministar turizma Malija, Balla Umar Touré. Više stotina milijardi dolara je potrošeno na projekte u poljoprivrednom sektoru. U Maliju za Gaddafija svi tvrde 'kako je čovjek koji je svoj život posvetio Africi'. Današnja vlada u Tripoliju, jednako kao i Tranzicijsko nacionalno vijeće, od većini afričkih zemalja se smatraju 'imperijalističkim slugama'. Još od samih početaka pobune u Bengaziju, potom od pokretanja vojne kampanje protiv Libije, muslimanske udruge i političke stranke su u Bamaku, u Maliju, održavale skupove potpore libijskom lideru i narodu, ali koje su mediji na zapadu ignorirali. Tada su svi podržavali 'revolucionarni duh libijskog naroda koji je ustao protiv tiranije' (iako se samom u početku radilo o nekoliko stotina prosvjednika uglavnom iz dobrostojećih obitelji višeg srednjeg sloja).

Gaddafi je (što priznaju i korporativni mediji) uplatio nekoliko milijardi dolara za stvaranje Sahel-Sahara banke (Sahel Sahara Bank). Ta je banka prema Gaddafijevoj zamisli trebala pružati usluge narodima Senegala, Malija, Nigera, Mauritanije, Čada te ostalih zemalja saharske i subsaharske regije, ali je prije svega trebala otkupiti dionice ili koncesije zapadnih multinacionalnih korporacija i na taj način smanjiti utjecaj zapada na gospodarski život kontinenta.

To se, recimo, dogodilo u slučaju naftne kompanije Mobile, iz grupe Exxon-Mobil iz SAD-a, koja je prešla u vlasništvo kompanije Oil Libia u većem dijelu zapadne Afrike. Guinea-Conakry upravo Muammaru Gaddafiju mora zahvaliti za pokretanje svog prvog televizijskog kanala, kojega je 'bratskom narodu Gvineje u ime libijskog naroda' poklonio ubijeni libijski lider još davne 1979. Osim toga, Libija je oružane snage Gvineje desetljećima opskrbljivala teškim naoružanjem i opremom za vojnike, te pružala izdašnu financijsku potporu toj siromašnoj zemlji.

'Danas se svi slažu kako su libijske investicije umnogome premašivale ulaganja svih drugih zemalja zajedno u tom dijelu Afrike', naglasio je bivši veleposlanik Senegala u Tripoliju, Mustapha Cissé.

Život Libijaca za vrijeme Gaddafijeve 'tiranije'

1 – Libija je bila zadnja na spisku zaduženih zemalja. Dug Libije je
iznosio 3,3% BDP-a. (U Francuskoj je taj omjer 84,5%, u SAD-u
88,9%, japanu 225,8% itd.)
2 – Električna energija je bila besplatna
3 – Topla voda je bila besplatna
4 – Litra benzina je stajala 0,08 €
5 – Libijske banke su davale zajmove bez kamata
6 – Građani Libije nisu plaćali PDV niti poreze
7 – Svaka obitelj u Libiji je uz potvrdu dobivala pomoć u protuvrijednosti od 300 eura mjesečno
8 – Svakom studentu, koji se htio školovati u inozemstvu, vlada je
davala stipendiju u iznosu 1627,11 eura mjesečno

Sve ovo je samo dio onoga u čemu su Libijci mogli uživati dok na valu 'arapskog proljeća' nisu odabrali 'slobodu i demokraciju'. 'Arapsko proljeće' je, osim onih koji su ga osmislili i iskoristili za uništenje džamahirije, oduševilo i mnoge pseudo-revolucionare i 'ljevičare' na zapadu, koji i sami snose veliki dio odgovornosti zbog uloge koju su imali u davanju legitimiteta vojnoj kampanji protiv jednog suverenog naroda i njegovog lidera koji je pokušao realizirati san naroda Afrike o ujedinjenju kontinenta.

Kada su u Europi i u Washingtonu uvidjeli da bi Afrika mogla slijediti primjer Latinske Amerike (koja se za vrijeme agresije NATO saveza na Afganistan i Irak i 'trenutka nepažnje' Washingtona uspjela osloboditi utjecaja SAD-a) i kako snovi o monetarnoj, političkoj i gospodarskoj uniji afričkih zemalja postaju stvarnost, odlučeno je kako Muammar Gaddafi mora umrijeti.

Prilika za uništenje jedne od najsuverenijih zemalja našeg doba, u sklopu dugo pripremanog plana pojavila se u obliku "Arapskog proljeća". Libija nije "morala" pasti samo zato što je bila simbol borbe za autonomiju narodima Afrike i šire, već i zato da bankarska i financijska elita Zapada spasi samu sebe. (vidi: Zlato, rat i krv: kako su čuvari zlatnih rezervi srušili Libiju)

Za realizaciju tog plana su odgovorni svi oni koji su na bilo koji način doprinijeli stvaranju konsenzusa o nužnosti agresije na Libiju. Posebnu odgovornost snose ljevičarska 'intelektualna elita' i europska socijaldemokracija, koji su pobunu u Benghaziju okarakterizirali kao 'spontano buđenje naroda koji je željan slobode', a 'arapsko proljeće' u svojim javnim istupima nazivali 'revolucijom'.

Sada, godinu i pol dana nakon ubojstva Muammara Gaddafija, čitajući afričke portale se sa zadovoljstvom može primijetiti kako zajedno s njim nije ubijen i san o ujedinjenju Afrike.

advance.hr

(Фонт Стратешке Културе)
Обраћајући се либијском народу поводом друге годишњице од „демократске револуције“ у тој земљи, председник САД, који се у марту о.г. састао са премијером Либије Али Зајдан Мухамедом, изговорио је симболичну реченицу: „Заслужили сте оно, што сте направили…“ А у градићу Куфра на југу Либије је истовремено дошло до оружаних сукоба између представника племена Тубу и одреда „Штит Либије“ који су сачињавали они, који су свргли Моамера Гадафија.

После пада Гадафијевог режима у јесен 2011.године, у Либији све време долази до сукоба између различитих група бивших опозиционара. И локална племена покушавају да несугласице између себе реше помоћу оружја. Као резултат међуплеменских сукоба на југу Либана само у 2012.години погинуле су стотине људи. А од почетка „револуције 17.фебруара“ у Либији је убијено преко 30.000 људи, и још је приближно 22.000 нестало. Према званичним подацима, петина оружја која је нестала из армијских складишта у току побуне, до сада није пронађена.

Због погоршања криминалне ситуације на југу Либије у децембру прошле године Општи национални конгрес (парламент) Либије је донео одлуку да се „привремено затворе сувоземне границе“ са четири суседне државе – са Алжиром, Нигером, Чадом и Суданом. Међутим, то није довело до смањења насиља. У јануару ове године је дошло до атентата на руководиоца Општег националног конгреса Либије – Мухамеда ал-Макрифа, кога су покушали да убију у хотелу у граду Себха. Почетком априла је пуцано на аутомобил Мохамеда Мегарифа, председника либијског парламента. А пре тога су наоружани манифестанти блокирали зграду владе и нису хтели да дозволе да из ње изађе стотинак чланова владе.

Либију дрмају напади сепаратизма. Племена која је немоћ владе довела до очаја, захтевају више аутономије и децентрализацију власти. Пре неколико дана Либијски национални конгрес је из безбедносних разлога донео одлуку да због дуготрајних демонстрација у Триполију привремено обустави свој рад. У земљи су појачане безбедносне мере, а ваздушни саобраћај са светом је такође делимично обустављен.

Озбиљни проблеми у области међуконфесионалних односа су настали због јачања утицаја исламиста. Због дискриминације хришћана у Либији реаговала је и Руска православна црква. У њеној изјави се каже да је „У фебруару – марту 2013.године дошло до низа напада на цркве и свештенике, а због оптужби за „прозелитизам“ похапшене су и подвргнуте мучењу десетине коптских хришћана. Добротворни католички монашки редови, плашећи се претњи, били су принуђени да напусте земљу“, – каже се у изјави коју је објавила Служба за комуникације Одељења Московског патријархата за спољне везе цркве (ОВЦС). „Пре почетка грађанских сукоба 2011.г. у Либији је живело око 100.000 хришћана. Сада их има само неколико хиљада. Запажа се нагло повећање насиља и дискриминације хришћана“ – констатује документ.

Познато је да је у неколико последњих месеци у Либији дошло до великог броја напада, хапшења, па чак и мучења хришћана. Конкретно, 14. марта је у Бенгазију запаљена коптска црква. „Московски патаријархат изражава солидарност са браћом и сестрама – хришћанима, које прогоне због њихове вере, и нада се да ће власти Либије предузети ефикасне мере како би се сачувало присуство хришћана у тој земљи.“

Не прогањају се само хришћани. Исламисти су дигли у ваздух маузолеј суфијског теолога из 15.века, Сиди Мухамед ал-Андалузија. У лето прошле године они су опљачкали најстарију медресу у центру Триполија и оскрнавили суфијско гробље које се налази на територији медресе.

Откако је свргнут Гадафи, ујесен 2011.године, велики део земље се нашао под контролом многобројних оружаних групација које су биле формиране по кланском или племенском принципу. За територије које су заузели су одредили своја правила и законе. Покушавајући да стану на крај тој анархији, власти су објавиле да започињу операције на избацивању чланова оружаних група из приватних или државних зграда, које су ови незаконито заузели. Операција ће бити извршена у свим градовима у земљи, али се не зна какав ће успех постићи, највише због дезорганизованости државног апарата земље. Недавно је цео свет облетела изјава да су сарадници либијских тајних служби силовали три учеснице хуманитарног конвоја из Велике Британије. У земљи владају неспособност у руковођењу њоме и хаос.

„Ако је египатско пролеће изазвало огромно разочарење, либијско је – катастрофа“ – пише Џефри Јорк, посматрач. Он јавља да је радикалистичка организација „Ансар ал-Шариа“, блиска „Ал-Каиди“, заједно са три друге добровољне војне организације, поделила са њима град Бенгази, и да је то постало симбол потпуне беспомоћности власти.

Нова влада је толико некомпетентна и поседује тако слаб ауторитет да је потписала споразум о „сарадњи“ са „Ансар ал-Шариа“ како би дошла до људи које су терористи ухватили.

Обустављени су грандиозни Гадафијеви инфраструктурни пројекти, у које спада и иригациони пројект, највећи на свету, и нема никаквих назнака да ће они било када бити обновљени. Много је радника и стручњака који су од страха због терора побегли из земље.

Вреди се присетити и судбине Гадафијевих „милијарди“. У периоду револуције Запад је почео да замрзава либијске авуаре у својим банкама. Највећи износ од 30 милијарди долара је замрзнут у САД , а у другим земљама – по 2 – 3 милијарде, а укупно, према прорачунима стручњака – Либија је изгубила преко 100 милијарди долара свог националног иметка. Тај је новац једноставно украден, под изговором да је „припадао диктатору“.

Али то је само једна последица „демократизације“ Либије. А ево још неколико података о томе, шта су све Либијци изгубили:

- годишњи приход од скоро 15 хиљада долара по становнику,

- годишње дотације по члану породице од 1000 долара,

- једнократну помоћ за свако новорођенче од 7000 долара,

- једнократну помоћ младој породици ради стицања стана од 64.000$,

- материјалну помоћ ради започињања бизниса од 20.000$,

- бесплатно лечење и образовање,

- бесплатно коришћење стана и струје,

- помоћ незапосленима од 730$ месечно,

- бескаматне кредите за куповину стана и аутомобила,

- помоћ при куповини аутомобила у износу од 50% његове вредности,

- цену бензина од 14 центи по литру,

- брзи раст броја становника и просечан животни век од 76 година.

Сада ће „демократија“, уколико се задржи на власти, у Либију увести и друге законе. Искуство земаља које је Запад „демократизовао“ пре Либије, говори да се ти закони окрећу у односу на обичан свет само новим губицима. Да није то имао у виду амерички председник када је рекао да су Либијци „заслужили оно, што су направили“?

http://srbin.info/2013/05/libija-dve-godine-docnije/

Libijska istočna naftom bogata pokrajina Cirenaika na putu prema odcjepljenju

Vođa političke skupine u libijskoj istočnoj - naftom izuzetno bogatoj - provinciji Cirenaika, Ahmed Zubair al-Senussi, proglasio je Cirenaiku "samoupravnom pokrajinom" u govoru ove subote. Možda ovo nije posljednji korak prema odcjepljenju, no svakako je dodatni pritisak s ciljem stvaranja novog libijskog ustava koji bi zemlju pretvorio u federaciju.

Ahmed Zubair al-Senussi je vođa Cirenaika Vijeća i daljnji je rođak prvog i jedinog libijskog kralja Idrisa. Još 1970. počeo je planirati rušenje pukovnika Muammara Gaddafija, koji je svrgnuo kralja godinu dana ranije. Zajedno s bratom i drugim urotnicima, Senussi je zatvoren i osuđen na smrt, no 1988. kaznu mu je promijenjena iz smrtne presude u još 13 godina zatvora. Pušten je na slobodu 2001., nakon 31 godine u zatvoru.

Senussi je ovog vikenda pozvao na samoupravu, no nije jasno kako misli provesti taj plan na terenu. "Od danas, Cirenaika je federalna regija unutar libijske države. Aktivirati ćemo ustav iz 1951. i osnovati parlament u Cirenaiki", rekao je ove subote.

Oko 10 godina nakon što je Libija postala samostalna država 1951. funkcionirala je prema federalnom ustroju. Vlast je bila raspodijeljena na Cirenaiku na istoku, Tripolitaniju na zapadu i Fezzan na jugu. Libija se počela centralizirati još za vrijeme zadnjih godina vladavine kralja Idrisa, a Muammar Gaddafi - koji je svrgnuo kralja 1969. - još je ubrzao taj proces.

http://www.advance.hr/vijesti/dugorocni-plan-za-libiju-americka-vojska-planira-u-bugarskoj-trenirati-tisuce-pripadnika-libijskih-snaga-sigurnosti/

Во комшии 

Откако ке завршат обуките, некој убаво ке се насладе со опрема ..  

http://www.advance.hr/vijesti/napeta-situacija-u-libiji-napad-na-sjediste-vojske-u-tripoliju-premijer-zeidan-sletio-na-maltu-pro-gaddafi-snage-aktivne-u-predgradima/

Situacija u Libiji je izuzetno napeta, a neki čak ističu kako je tijekom jučerašnjeg dana pokušan državni udar - Reuters prenosi kako su za sada još uvijek nepoznati napadači izveli napad na sjedište vojske u glavnom gradu Tripoliju. Nije poznato ima li žrtava, no vojni izvori su potvrdili kako je došlo do obračuna te kako su naoružane skupine otele oružje i nekoliko vozila.

U isto vrijeme kada je došlo do napada iz Švicarske se vraćao libijski premijer Ali Zeidan, no nije sletio u Tripoli - njegov predsjednički zrakoplov je sletio na Maltu. Malteške vlasti tvrde kako je sletio kod njih zbog "tehničkog problema", te je danas krenuo dalje za Tripoli.

No,drugi izvori sugeriraju kako ipak nije bila riječ o tehničkom, već o "sigurnosnom" problemu - drugim riječima, očito se premijer nije želio vratiti u Tripoli dok se ne vidi kako će napad završiti.

Tenzije u glavnom gradu Libije i danas su visoke pošto je privremeni parlament produljio svoj mandat i nakon roka koji je danas istekao.

U isto vrijeme stižu informacije kako se bivši pobunjenici i pristaše pokojnog libijskog vođe Muammara Gaddafija sukobljavaju na samom ulazu u Tripoli. "U napadima nitko nije pošteđen. Raakete padaju na rezidencijalne zone! Gaddafijevi lojalisti su posvuda!", ispričao je jedan stanovnik Tripolija, Faraj Mustafa, u razgovoru za njemačku novinsku agenciju Deutsche Welle.

U izvještaju njemačke agencije se također navodi: "Mnogi Libijci su razočarani aktualnim vlastima i potajno priželjkuju povratak u doba Gaddafija". To naravno nije nikakva novost, no nakon aktualnog ustanka Zelenog otpora, po prvi put ove teme dobivaju fokus međunarodnih medija.

Osim borbi na jugu zemlje, gdje su se prema pojedinim izvorima uključile i američke specijalne trupe (vidi: Francuski list Le Figaro: američke specijalne snage ušle su na jug Libije, operiraju iz tajne baze u Tunisu), glavni epicentar pro-Gaddafi ustanka je predgrađa Tripolija, Warshefana. Na ovom prostoru se već danima vode žestoki sukobi, a pojedini izvori ističu kako su pro-vladine milicije počinile masakr nad lokalnim stanovništvom nakon što su stanovnici izašli na ulice noseći zelene zastave i portrete Muammara Gaddafija.