ОДБРАНА



 
HomeРегистрирајте сеВлезfacebookОдбрана Форум YouTubeОдбрана Форум-Аndroid app

Share | 
 

 (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А

Преглед на претходна тема Преглед на наредна тема Go down 
Отиди на страна : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Next
АвторПорака
Desperado

avatar

Број на мислења : 70

ПишувањеПредмет: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   29/3/2012, 20:33

НОЌТА КОГА БЕШЕ СРУШЕНА VEGA31

NISU ZNALI DA JE NEVIDLJIV : VEGA31, 13 GODINA POSLE



Umetnicka impresija obaranja F-117A , koju je autor potpukovnik u penziji Majk Mekgi poklonio pilotu Dejlu Zelku Lt Col (Ret) Mike McGee, USAF

Dvasedet sedmog marta 1999. godine, trećeg dana dejstava avijacije NATO saveznika na SRJ, desilo se do tada nezamislivo, bar iz perspektive agresora. Nad Srbijom je oboren do tada neoborivi avion, 'nevidljivi' lovac-bombarder F-117A. Ovo je priča o - istorijski gledano - jednoj kratkoj epizodi modernog ratovanja, akterima i okolnostima pod kojima se odigrala, ispričana deset godina kasnije i proširena i dopunjena ovih dana.

Lokid F-117 „noćni soko“ (Lockheed F-117 Night Hawk) imao je sve šanse da uđe u istoriju kao letelica neoboriva za svoje neprijatelje i ode u penziju bez ijednog primerka izgubljenog dejstvom protivnika. Poleteo prvi put juna 1981., uveden u punu upotrebu dve godine kasnije, uspešno je sakrivan i od prijatelja i od neprijatelja sve do novembra 1988. kada je američka administracija zvanično objavila njegovo postojanje i prikazala fotografiju (sa mnogim retuširanim detaljima, op. aut) aviona crne boje u najmanju ruku čudnog oblika, oštrih prelaza između površina i sa „V“ repom. „Noćni sokoli“ imali su vatreno krštenje u američkoj intervenciji u Panami 1989. kada su dva F-117 bacila dve bombe na aerodrom Rio Hato. Pravi izazov za u tom trenutku avion najnaprednije tehnologije smanjenog radarskog odraza i uočljivosti (engl. stealth, prikriven) usledio je 1991. tokom operacije „pustinjska oluja“ i napada na ciljeve duboko u iračkoj teritoriji kada su „Noćni sokoli“ korišćeni za hirurški precizne udare na strateške mete. Uprkos salvama protivavionske artiljerije („to je bilo kao kada dete pokušava da protrči kroz vodoskok a da se ne pokvasi“, kaže jedan američki pilot) i ponekoj - manje više nasumice – na njih ispaljenoj raketi, zaštićeni mrakom i svojstvima smanjene uočljivosti, tokom nekih 1300 letova nije izgubljen nijedan avion. Istini za volju, neki - uglavnom ruski - izvori tvrdili su da je oboren jedan F-117 protivavionskom vatrom no to nije nikada potvrđeno.




Kako je avion nevidljiv, odnosno smanjeno vidljiv? Najpojednostavljenije rečeno, radar funkcionise po principu emitovanja elektromagnetnih talasa i očitavanja njihovog odbijanja, odnosno odraza predmeta koji mu se nalaze u „vidnom polju“. Po istom principu se i slepi miševi orjentišu u prostoru, jedino što su kod njih u pitanju ultrazvučni a ne elektro magnetni talasi. Što je cilj veći i/ili bliže to je odraz jači, samim tim i mogućnost uočavanja na radaru, odnosnu njegovom prikaznom uređaju (ekranu). Stelt osobine aviona zasnivaju se na kombinaciji različitih tehnoloških i konstrukcionih rešenja kako bi se njegov odraz smanjio na najmanju moguću vrednost. Dodatno, stelt avioni imaju umanjem odraz i u infracrvenom spektru (napr hlađenjem izduvnih gasova) a kako bi se minimalizovao rizik od vizuelnog uočavanja dosadašnja taktika borbene upotrebe diktirala je isključivo noćna dejstva na protivničke ciljeve. Kod F-117, kao prvog operativnog borbenog stelt aviona, primenjen je princip raspršavanja (umesto direktnog odbijanja) radarskih talasa o uglaste površine aviona, kao i višeslojna specijalna apsorpciona oplata i premaz, odnosno boja. Takvo rešenje imalo je kao kolateralnu štetu aerodinamički jako nestabilan avion što je ispravljeno u znatnoj meri kompjuterski kontrolisanim komandama leta (fly-by-wire). Ipak o nekim izrazito naglim manevrima (napr. u cilju izbegavanja protivničke rakete ili vazdušnoj borbi) nije bilo ni govora i opstanak „noćnih sokola“ u sukobu piloti i njihovi stratezi bazirali su isključivo na nemogućnosti njegovog –bitno je napomenuti: pravovremenog – uočavanja. Pored toga, u cilju smanjenja radarskog odraza, F-117 ne nosi naouražanje spolja već samo u zatvorenim spremnicima unutar trupa što ga efektivno ograničava na jedno do dva dejstva po letu.


Prvih dana napada NATO na ciljeve u tadašnjoj SR Jugoslaviji, 3. raketni divizion 250. raketne brigade RVO bio je razmešten na ratnom položaju kod Šimanovaca. Divizion po formaciji ima četiri lansirne rampe sa po četiri rakete zemlja-vazduh „Neva-M“, radare (osmatrački i nišanski), stanicu za praćenje, ljudstvo i tehniku za podršku i marševanje (prebacivanje sa položanja na položaj), ukupno oko 200 ljudi. Tu su se nalazili od prve ratne noći kada su napustili svoj mirnodopski položaj pored Jakova. Tadašnjeg kapetan I klase, oficir za vođenje, sada potpukovnik Senad Muminović, kaže da su iz Jakova otišli 24. marta uveče - poslednji kamion napusio je kompleks nepunih sat vremena pre nego što su ga pogodile krstareće rakete: „Tačno u centar, gde je bio smešten radar. Naravno, tu smo stavili lažni a pravi je bio sa nama“. Predhodnih meseci obavljane su pripreme, intenzivno uvežbavanje ljudstva i razmeštaj dela tehnike i rezerezvi za sukob koji je bio sve više neminovam, prvo u oktobru 1998., zatim i početkom 1999. Za operaciju „saveznička sila“ (Allied Force), pripremala se i druga strana. Američko vazduhoplovstvo (USAF) prebaziralo je, pored ostalih, i 8. eskadrilu opremljenu avionima F-117 u drugoj polovini februara iz baze Holouman u Novom Meksiku u Aviano u severnoj Italiji do koje su leteli neprekidno 14 časova i 45 minuta. Za razliku od jedinica Vojske Jugoslavije (VJ) kojima je glavni nedostatak bio tehnička (ne)opremljenost, američki piloti su se u svojim istupima posle sukoba žalili na „politička ograničenja koja su ih onemogućavala da primene optimalnu taktiku“. „Ceo scenario je bio konfuzan u početku, iz razloga što [...] je uključivao više različitih entiteta, kao NATO i UN i kad smo počeli da letimo, nismo još razvili odgovarajuća pravila postupanja i morali smo da se oslonimo na ona koja su pisana za ono što su u stvari misije održanja mira. Verovali ili ne tih prvih nekoliko noći rata, govoreno nam je da ako nas obore i zarobe trebamo da tvrdimo da nismo neprijateljski vojnici. To je naravno bilo smešno“, rekao je u jednom kasnijem intervju danas potpukovnik Darel - Dejl Zelko (Darrel P. Zelko), čije je obaranje iznad Srbije i izvlačenje iz dubine protivničke terotorije, prema njegovim rečima bilo „veoma potrebno otrežnjenje“.


Cetiri F117 u formaciji USAF

Dvadeset sedmog marta 1999., Zelko, iskusan pilot F-117 koji je učestvovao u „pustinjskoj oluji“ i u prvoj i trećoj noći napada na SRJ imao je za cilj „jako branjene mete u i oko Beograda koje su bez uspeha napadane i predhodnih dana“ – kasnije je u jednom predavanju pomenuo da je u pitanju bio „važan komunikacioni i komandni centar u Beogradu“. Te noći, zbog vremenskih uslova, otkazani su svi napadi NATO aviona osim formacija F-117 (drugi talas takođe otkazan zbog razvoja situacije, odnosno obaranja aviona) i kasnije tokom noći, takođe stelt, strategijskih bombardera B-2 „Spirit“ koji su doleteli direktno iz SAD. „Imao sam jak osecaj da ako ijedne noći postoje uslovi da moj avion obore, bila je to ova“, kaže američki pilot koji svoje protivnike na jugoslovenskoj strani opisuje kao „veoma obučene, sposobne, ekstremno motivisane i opremljene najmodernijom ruskom tehnikom [?]“. F-117 su poleteli iz Avijana, preko Italije i Slovenije do Mađarske gde su se u vazduhu popunili gorivom i u planirano vreme ušli u Srbiju. „Leteo sam uz rumunsku granicu i napravio desni zaokret ka Beogradu koji sam preleteo u pravcu istok-zapad“. Svoje dejstvo po meti Zelko opisuje kao „uspešno“ uz napomenu „ali po koju cenu“.

Treći dan i četvrtu ratnu noć, pripadnici 3. diviziona 250. raketne brigade bili su u „pripravnosti jedan“ na svom prvom, od 22 koliko su ih promenili za 78 dana, ratnom položaju i čekali. Zanimljivo je da to bio jedini uređeni – ali ne sasvim odgovarajući, jer je pravljen za stariji sistem „Dvina“ - položaj koji zaposeli, ostale su tokom rata improvizovali u ravnici. Do tada im protivnički avioni nisu ulalazili u domet dejstva (u idealnim uslovima raketni sistem „Neva-M“ može gađati ciljeve do 27 km kose udaljenosti). Dve borbene posluge, smenjivale su se na po osam časova a sa njima na mestu rukovaoca gađanja komandant diviziona potpukovnik Zoltan Dani i njegov zamenik potpukovnik Đorđe Aničić. Dvadeset sedmog marta uveče borbenu poslugu diviziona činili su Dani, Aničić, Muminović, Dragan Matić, Dejan Tiosavljević, Darko Nikolić, Vladimir Ljubenković i Đorđe Maletić. Zanimljivo je da je zaslugom prvo konspiracije a potom i ratne propagande po medijima dugo hvaljen pukovnik Gvozden Đukić, kao čovek koji je bio na čelu jedinice koja je oborila F-117. „Tog dana smo imali tehnički problem sa radarom P-18“, nastavlja Muminović. „Komandat potpukovnik Dani došao je u kontrolu i poslao poslugu – koji su ujedno i tehničari – da intenzivira otklanjanje kvara i po njegovom ukljujčivanju na pokazivaču su uočeni ciljevi u vazdučnom prostoru“. U dokumentarnom filmu „21 sekund“ o ovom događaju i svojim istupima u medijima, ratni komandant Dani pominje „jednu malu modifikaciju“ koja je po njegovom naređenju – i uprkos odbijanju nadređenih da je odobre - napravljena i koja je omugućila otkrivanje aviona stelt tehnologije. U 250. brigadi nisu potvrdili ove navode uz objašnjenje da su raketni sistemi i radari više puta modernizovani tokom njihove nimalo kratke upotrebe: „da se razumemo, to nisu sistemi koji su nekada isporučeni iz SSSR“.


Rakete sistema S125 Neva-M Salinger Igor / Aermedia.com

o uočavanju ciljeva i odabiru jednog jednog – sistem „Neva-M“ ne može da gađa istovremeno više ciljeva - od strane potpukovnika Danija na mestu rukovaoca gađanja, i naredbe za traženje i praćenje nišanskim radarom, cilj je pronađen za samo nekoliko sekundi ali prve dve predaje operaterima na ručno praćenje nisu bile uspešne (v. kako se lansira raketa). Avion koji su pratili promenio je pravac, dovoljno da ga ’ne uhvate’. „U tom trenutku nismo razmišljali da li je stelt avion ili ne, za nas je to bio cilj, bili smo sasvim usresređeni na njega. Video se malo slabije – što mi raketaši kažemo ’manje tačaka u pački’ – ali ipak dovoljno da ga pratimo. Iz trećeg pokušaja, operatori su prihvatili cilj na praćenje i rukovaoc gađanja je mogao da naredi lansiranje raketa“, nastavlja Muminović. Kako je zabeleženo u ratnom dnevniku potpukovnika Aničića, po predaji na ručno praćenje oficir za vođenje izvestio je „azimut 250 stepeni, daljina 13 km“, posle čega je usledila komanda „Cilj uništiti, metod tri tačke, lansiraj!“. Ispaljene su dve rakete.- sa bojevom glavom u kojoj se nalazi 33 kilorgama eksploziva i najmanje 4500 fragmenata za parčadno dejtvo - u intervalu od pet sekundi ka azimutu od 245 stepeni i daljini od oko 12 km. Pogodak rakete – prve koje je treći raketni dvizion ikada lansirao u ratnim uslovima – jasno se video na pokazivaču. „Tačka na ekranu postaje veća i odjednom se pretvorila u mnogo malih tački koje potom nestanu“, opisuje deset godina posle tadašnji oficir za vođenje Muminović. Od zahvata cilja do pogotka prošlo je oko 20 sekundi. Istorija važdušnog ratovanja zabeležiće ovaj trenutak, 27. marta 1999. u 20:42 kao datum prvog – kasnije se ispostavilo i jedinog - obaranja stelt aviona F117 u ratnom sukobu.


Dale Zelko (levo) i Zoltan Dani (desno) thesecondmeeting.com © Optimistic Film 2010


Potpukovnik Senad Muminovic Salinger Igor / Aermedia.com


Nekoliko trenutaka ranije, iz kabine F-117 broj 82-806 pozivnog znaka „Vega 31“ Zelko, koga je do tog trenutka vodio automatski uređaj (autopilot) po zadanom pravcu izlaska iz vazdušnog prostora SRJ, vizuelno je uočio lansiranje raketa u svom pravcu, „negde sa pozicije od 4 sata“ [iz pravca koji odgovara kazaljci časovnika koja pokazuje 4 časa]. „Gledao sam raketu zemlja-vazduh i čak i u početnoj fazi [leta rakete, op aut.] nisam se dvoumio da su me imali. Uradio sam sve da predupredim [obaranje] ali je to jednostavno bilo neizbežno.“ „Pomislio sam: ’Znaš šta? Ovo je loše. Mislim da se neću izvući ovog puta’. Prva raketa je proletela tik iznad mene. Toliko blizu da sam se začudio da se nije aktivirala. Mogao sam osetiti kako avion podrhtava od vazdušnog talasa. Čim me je prešla, ponovo sam pogledao drugu raketu i pomislio ’udariće pravo u mene’. I tako je i izgledalo“, opisuje američki pilot trenutak pogodka. „Udarac je bio veoma nasilan i odbacio je avion u levu stranu. Procenio sam silu od minus 7 g, što je ogromno. Iako sam bio čvrsto vezan, zbog tih sila bio sam prikovan za gurtne na remenima, stražnjicom van sedišta i savijen u najgorem mogućem položaju za iskakanje.“ Uprkos svemu, Zelko kaže da je bio „mentalno i emocionalno jako miran“ i od celog događaja se ne može setiti jedino trenutka kada je povukao ručice za katapultiranje sedišta iz onoga što je ostalo od F-117 – kasnije će saznati da mu je pogodak „Neve“ odkinuo celo krilo. Od iskakanja do otvarnja padobrana na sedištu ACES II kojim je opremljen „noćni soko“ treba 1.4 sekundi koje se (ne)sretniku u njemu čine po pravilu kao večnost. Zelko kaže da mu je u tim trenutcima jedna od slika pred očima bila kako opušteno razgovara sa „srpskim operatorom rakete“ i čestita mu rečima „Veoma dobar pogodak!“ a zatim mu dodaje „ali nećete me uhvatiti!“. „Ne na arogantan ili podrugljiv način, već sa navalom odlučnosti koja mi je bujala kroz misli. Odmah sam shvatio koliko je važno protivniku onemogućiti da iskoristi propagandni potencijal zarobljavanja pilota F-117“. Podigavši pogled ka kupoli padobrana ispod koje je visio približavajući se sremskim oranicama, američki pilot se nimalo prijatno iznenadio kada je shvatio da je padobran narandžasto-bele boje, odlično vidljiv na mesečini. „Bio je osvetljen kao lampion. U šali sam pomislio da bih mogao ispaliti i signalnu raketu kako bi me Srbi lakše našli“. Još uvek u vazduhu i mimo prodedura koje su nalagale uspostavljanje kontakta tek po prizemljenju i sakrivanju, Zelko je ručnim radio uputio poziv na tzv. guard frekvenci (243.0 MHz) koji je u tom trenutko bio verovatno najgora noćna mora za one koji su ga čuli: „Vega 31 pada!“. Svoj je postupak kasnije objasnio bojazni da ne dospe u zarobljeništvo odmah po prizemljenju, kao i činjenicom da je bio opremljem samo relativno jednostavnim radiom, bez mogućnosti kodirane ili satelitske komunikacije“. Odgovorio mu je ’frenk 36’, leteća cisterna KC-135 u bosanskom vazdušnom prostoru, sa čije su se pozicije mogle videti i eksplozije iznad severozapadne Srbije, kao i ’medžik 86’, NATO E-3 „avaks“ zadužen za kontrolu vazdušnog prostora. Kako je sve to zvucalo preko radio veze mozete cuti ovde: http://videosift.com/video/lt-col-Dale-Zelko-s-on-being-shot-down-in-his-F-117A .

Po prizemljenju, Zelko je zakopao svoj padobran i sakrio se u kanal za navodnjavanje - najpogodnije skrovište koje je mogao pronaći u njivi u blizini sela Buđanovci gde se nalazio. Odatle je „posmatrao neprijateljevu potragu [za njim]“ koja je počela čim je olupina otkrivena, „veoma brzo, nekih 15 minuta po padu“. U vestima u 22 časa mogli su se videti snimci olupine oborenog „noćnog sokola“ u plamenu koje su skoro istog trenutka preuzele globalne medijske kuće. Ubrzo po potvrdi obaranja, u potragu za pilotom poletela su iz baze u Tuzli dva helikoptera MH-53 ’pejv lou’ (Pave Low) i jedan MH-60 ’pejv houk’ (Pave Hawk) sa specijalnim snagama, koje su po američkoj verziji događaja u tom trenutku znale samo da je Vega 31 oboren, ali ne i gde tačno. Dok nije javio svoj tačan položaj na osnovu očitavanja ručnog GPS uređaja, pogrešno su mislili da je severozapadno od Novog Sada i u tom reonu je pripremana operacija borbenog traženja i spasavanja (combat search and rescue, CSAR) - jedna od nuspojava „prikrivenosti“ stelt aviona je da je pored za neprijatelja takođe slabo uočljiv i za svoje snage. Kako je vreme odmicalo, helikopterima je nestajalo goriva i morali su biti dopunjenji gorivom u vazuduhu na nekih 700 metara visine na nekoliko kilometara izvan granica Srbije. Za koordinaciju CSAR operacije angažovani su parovi aviona O/A-10A sa pozivnim znakom ’sendi’ koji su kružili iznad područja pada, održavali vezu sa oborenim pilotom i navodili helikoptere. ’Sendi’ su imali takođe ulogu vatrene podrške ali koliko je poznato za njihovim dejstvom nije bilo potrebe. Za vatrenu podršku, odnosno dejstvo na neprijateljske snage koje su pretile da ugroze spasavanje pilota, angažovani su i borbeni avioni F-16 i A-10A, kao i leteća topovnjača AC-130U ’spuki’ (Spooky). Lociranje Zelka se odužilo, kada bi jedan par O/A-10 morao na punjenje, menjao ga je drugi a helikopteri su u jednom trenutku čak i sleteli „negde u području“ da bi se konsolidovali i uštedeli gorivo. Uprkos apsolutnoj tehnološkoj premoći i utreniranim posadama, američka CSAR operacija bila je toliko složena da su – relativno male - teškoće i neplanirane okolnosti bile neminovnost: prvo je došlo do nekoordinacije između helikoptera u kojima su bile specijalnim snagame i para O/A-10A jer su jedni računali u lokalnom vremenu a drugi po tzv. ’Zulu vremenu’ (koje je jednako onom po Griniču); jedan ’sandi’ u drugom paru imao je kvar na predajniku UHF radija, a i sam Zelko je imao problema sa specijalnom signalnom baterijom što je otežalo njegovo precizno lociranje. Ne mogavši da u noći nad brdovitim Balkanom pronađe avion-tanker za popunu gorivom jedan od pilota aviona A-10 se snašao tako da je ispalio [svetleće, op. aut] IC mamce kako bi ga lakše uočili i naveli ga do sebe. ’Sandi’ O/A-10 su prijavljivali „jako elektrosnko ometanje“ kao i „protivvazduhoplovnu aktivnost neprijatelja“ u zoni u kojoj se odvijala CSAR operacija. Navodno je jedan F-16CJ ispalio HARM projektil ka radaru VJ koji je uključen. Pored toga što američkog pilota gonioci nisu uspeli da uoče sa zemlje (pominjan je i helikopter sa reflektorom za pretragu) nisu uspeli da ga precitno lociraju ni njegovi spasioci, kako oni u avionima koji su kružili iznad, tako ni posade helikoptera koje su letele tik iznad tla uz pomoć optoelektronskih uređaja za gledanje noću, sa pogašenim svim svetlima i radarima da bi izbegli otkrivanje.


negde pred svitanje, u mrklom mraku – Mesec je zašao iza horizonta a oblačnost se povećela - i Zelko je morao da upali signalnu raketu kada su mu se helikopteri dovoljno približili kako bi ga uočili njegovi saborci. Naravno, uočili su ga i svi ostali koji su ga tražili, po američkim procenama njih oko 80, policije, vojske i meštana. „Osvetlio sam pola Srbije“, pričao je kasnije. Dok su dva helikoptera pružala zaštitu, treći je sleteo nekoliko desetina metara od Zelka i pokupio ga poteri pred takoreći pred nosem. Tokom cele noći jedna od najvećih bojazni za američke snage bilo je podmetanje zasede i verodostojnost da je ’Vega 31’ stvarno ’Vega 31’, odnosno pilot Dejl Zelko. Provera autentičnosti identiteta pilota jedan je fundamenata CSAR mislije i vrši se nekoliko puta, jedna od metoda je otvaranjem tzv. ISOPREP informacija odnosno izolovanih ličnih podataka koje zna samo osoba čiji je identitet potrebno verifikovati. Dvojica specijalaca krenula su po pilota. „Video sam dve nejasne figure kako se pojavljuju u tami. Te momke nisam primetio dok nisu prišli na desetak stopa. Izgledali su kao vanzemaljci sa svojim šlemovima, opremom za gledanje noću i naoružanjem. [...] Prišao mi je, zgrabio me za levu nadlakticu i privukao ka sebi. U prvom trenutku nisam znao šta radi ali sam osetio njev dah na svom licu. Proveravao je moj profil. To je bila konačna verifikacija“, seća se Zelko i dodaje da su mu posle rekli kako ga je u tim trenutcima iz predostrožnosti na nišanu držalo nekoliko pripadnika specijalnih snaga. Helikopter MH-60 bio je na zemlji 45 sekundi. Od iskakanja iz pogođenog F-117 „noćnog sokola“ do izvalačenja sa teritorije SRJ oborenom američkom pilotu i njegovim spasiocima trebalo je nešto manje od osam časova.


Budjanovci, 28. mart 1999. kuririnfo.rs / Tanjug

Nepunih deset godina po jedinom obaranju u istoriji, F-117 je povučen iz upotrebe i mesto je ustupio modernijim avionima u eskadrilama američkog vazduhoplovstva. Pojedini primerci nalaze se kao eksponati u muzejima (uključujući i delove aviona 82-806 u Muzeju jugoslovenskog vazduhoplovstva i prostorijama 250.rbr) , izloženi ispred vazduhoplovnih baza ili rasklopljeni u rezervi. Oko 1200 delića aviona koji je oborila jugoslovenska PVO prodato je, kao kolekcionarski predmet uz sertifikat o autentičnosti. Raketni sistem S-125M Neva-M i danas je u upotrebi u 250. brigadi sada srpskog RViPVO. Dejl Zelko je po obaranju ostao u aktivnoj službi i čest je učesnik predavanja i seminara na kojima prenosi svoja iskustva, prvenstveno o različitim aspektima preživljavanja i spasavanja oborenog pilota u ratnom sukobu kao i „motivacionih govora“ mlađim naraštajima vazduhoplovaca. Nedavno se povukao iz americkog vazduhoplovsta i kako sam navodi zivi miran porodicni zivot sa suprugom i cetvoro dece. Zoltan Dani je na svoj zahtev penzionisan i živi u rodnom Skorenovcu kod Kovina gde je otvorio, kažu veoma uspešnu, pekarsku radnju. Po sopstvenom svedočenju odbio je veoma privlačne ponude za savetovanje stranih oružanih snaga koje su „imale probleme sa Amerikancima“. Dvojica oficira susreli su se dvanaest godina kasnije inicijativom producenata dokumentarnog filma „Drugi susret“. Senad Muminović bio je načelnik odseka za obuku u 250. raketnoj brigadi PVO u kojoj su posle reforme srpskih oružanih snaga 2007. godine objedinjene sve raketne jedinice Vojske Srbije i upravo danas (27. mart2012.) kolege mu na svečanosti povodom trinaestogodišnjice obaranja F-117 priređuju ispraćaj u penziju. Svakog 27. marta, na dan obaranja do tada neoborivog aviona, pripadnici 3. diviziona 250. raketne brigade iz ratne 1999. okupljaju se u znak sećanja na ovaj događaj pri čemu „strada“ po još jedan F-117 – u obliku torte.


Kako se lansira raketa

Raketne jedinice, kao deo integrisanog PVO sistema, „nastupaju na scenu“ kada im „sa komandnog mesta brigade jave da sledi nalet aviona u njihovom pravcu“, kaže potpukovnik Muminović. „Onda mi uključujemo osmatrački radar i pratimo te ciljeve. Po odabiru cilja koji će biti gađan – a to čini rukovaoc gađanja – uključuje se nišanski radar kojim treba naći taj isti cilj da bi se nastavilo praćenje. On ima jako uzak snop i traženje cilja liči na ’bockanje iglom u ogromnom prostoru’“. Nišanski radar je upravo ahilova peta raketnog sistema jer kako on otkriva neprijateljski avion tako neprijateljski avion može na osnovu radarskog zračenja i njega da otkrije i locira. Zato se uključuje u veoma kratkim kratkim periodima. „Uključivali smo ga [u ratu, op. aut] na po 5, 10, 12 sekundi ali iskustveno svako uključivanje preko 10 sekundi skoro sigurno privlači protivradarsku raketu ukoliko su njome opremljeni protivnički avioni u blizini. Posle smo na osnovu toga i promenili pravilo gađanja“, kaže potpukovnik Muminović. Po zahvatanju cilja od strane oficira za navođenje na nišanskom radaru, dva operatera ga preuzimaju na tzv. ručno praćenje, svako u jednoj kosoj ravni (fi1 i fi2) i tek kada oba prate cilj moguće je lansirati rakete. Po lansiranju operatori i dalje moraju da prate cilj, dok su rakete automatski vođenje (na osnovu njihovog praćenja cilja). U ratnim uslovima sve gore navedeno je potrebno uraditi u vremenu koje je znatno kraće od vremena potrebnog za čitanje ovog jako uprošćenog objašnjenja postupka gađanja, za šta je neophodna je sihronizacija ljudi i poznavanje tehnike do savršenstva. Dobro uvežbanoj posadi treba 5 do 10 sekundi od otkrivanja cilja do predaje na praćenje a dvadesetak do susreta rakete sa ciljem. „Mi raketaši živimo u sekundama, nama minuti ne znače ništa“ priča zamenik komandanta ViPVO i doskorašnji prvi čovek 250. brigade ViPVO Vojske Srbije, brigadni general dr. Miodrag Gordić.


Rakete sistema S-125 Neva-M na polozaju arhiva 250.rbr PVO

Daj ga, daj ga, imam ga


... Na vatreni položaj stižem oko 20:30 časova. Prilazeći sredstvima prolazim pored lansirne rampe. Rakete su na pripremi, a ugao nagiba veliki. Lagani drhtaj tela, jer ne znam šta se dešava u kabini. Ulazim i sedam na mesto pomoćnika rukovaoca gađanja umesto majora Stoimenova. Dani drema oslonjen na blokove za upravljanje radom lansirnih rampi. Nema blizu ciljeva u vazduhu, ima ih na većim daljinama na raznim azimutima. Odjednom na pokazivaču osmatračkog radara, na azimutu 195 uočavam cilj, na daljini od 23 kilometra. Kažem:“Dani, ovaj ide na nas“! Ciljevi su se približavali. Na daljini 14-15 km i azimutu 210 stepeni rukovaoc gađanja potpukovnik Zoltan Dani je naredio traženje cilja. Ja sam naredio „Antena“-uključeno je zračenje nišanskog radara. Tog momenta počinje igra mačke i miša. Zračimo više od 10 sekundi neuspešno tražeći cilj. Naređujem: „Prekini traženje-ekvivalent“!Posle nekoliko trenutaka Dani naređuje traženje cilja na azimutu 230, a ja momenat zračenja. Veoma brzo, za par sekundi, cilj je pronađen, točkići su škljocnuli više puta, ali operatori ručnog praćenja nisu mogli da ga prihvate. Cilj je išao u manevar velikom uglovnom brzinom. Zračili smo više od 10 sekundi. Ponovo je vreme zračenja predugačko i ponovo naređujem: „Prekini traženje-ekvivalent“!


Ponovo vidim cilj na azimutu 240 stepeni i daljini od 14 km. Cilj vrši manevar kursom, lepo se vidi na pokazivačima osmatračkog radara. Pokušavamo isti postupak treći put na azimutu 240. Točkići oficira vođenja škljocaju, operatori ga gube. Taman sam mislio da ni ovaj pokušaj neće uspeti, kada je stariji vodnik Matić uzviknuo: „Daj ga, daj ga, imam ga“! Točkići su škljocnuli i operatori su ga prihvatili. Stabilno praćenje, azimut 242 stepena, daljina 14,5 km (…) Oficir za vođenje izveštava: Azimut 250 stepeni, daljina 13 km.


Cilj uništi, metod t/t, lansiraj!, komandovao je Dani. Potmula ekplozija. Start prve rakete, posle 5 sekundi i druge, Operatori stabilno prate. Posmatram ekran operatora praćenja. Svetlosni bljesak i eksplozija prve rakete na cilju. Cilj je uništen. Naređujem: „Skidaj visoki“! Daljina 10-11 km, azimut 270 stepeni-izveštava oficir vođenja Muminović. Gledam ekran osmatračkog radara. Panika u vazduhu. Svi su se razbežali, nigde ni jednog cilja.


Posle 20-30 minuta dobijamo komandu Priprema za marš! Treba brzo napustiti lokaciju lansiranja. Premoren sam. Nisam spavao dva dana i noći. Na radio-vestima u 22:00 časa čujemo da smo oborili F-117A. Olupina je pala u atar sela Buđanovci. Premeštaj na naredni vatreni položaj je bio vrlo brz. Euforija i moral znatno su porasli u jedinici. Svi zovu, čestitaju. Napetost je popustila. Nestalo je grča. Povratila se vera da se nešto može uraditi. Oduševljenje je vladalo u narodu okolnih sela. Svi su nas posmatrali sa velikim poštovanjem... (iz ratnog dnevnika potpukovnika Đorđa Aničića, zamenika komandanta 3. rd 250. rbr PVO VJ)





Combat Search and Rescue: kako to (ne) radi VJ

Za razliku od njihovih NATO suparnika koji su oba svoja oborena pilota uspešno izvukli iza leđa neprijatelju, pilot RViPVO Iljo Arizanov koji se po kataputiranju iz pogođenog lovca MiG-29 iznad Kosova prve ratne noći prizemio u okolini Drenice nije bio te sreće. On se dve noći i dva dana probijao kroz teritoriju pod kontrolom albanskih pobunjeničkih formacija po veoma nepristupačnom terenu i složenim meteorološkim uslovima dok nije sam došao do aerodroma Slatina. Ovaj svojevrstan podvig platio je trajno narušenim zdravljem. Njegov kolega iz 127. eskadrile „Vitezovi“ Slobodan Perić, koji je takođe oboren u MiG-29 i spasao se katapultiranjem iznad istočne Bosne, u emisiji „Svedok“ na RTS posvedočio je da je na pitanje „jednom od naših vojskovođa“ zašto nisu poslali helikopter po Arizanova dobio odgovor „Šta hoćeš, da izgubim još dva pilota i 20 vojnika?“. Slobodan Perić je poginuo u saobraćajnoj nesreci u maju 2010 godine a Arizanov od srčanog udara u septembru prošle godine.


Bubašvabe i banditi

Pre nego što će F-117 dobiti svoj zvaničan naziv „noćni soko“ (engl. Night Hawk) imao je nadimak „bubašvaba“ (engl. Cockroach) od strane pilota i osoblja jer su avioni napuštali hangare samo noću kako bi se izbeglo otkrivanje njihovog postojanja. Iz sredine sedamdesetih i samih početaka razvoja nasleđen je i naziv „beznadežni dijamant“ (engl. Hopeless Diamond) zbog atipičnog oblika oštrih ivica. F-117 se pominje i kao „smrdibuba“ (engl. Stinkbug) u nastupima muzičke grupe američkog vazduhoplovstva Dos Gringos. Zanimljivo je i da piloti ovog tipa aviona, njih oko 550, sebe nazivaju „banditima“ pri čemu se dodaje broj koji označava redosled njihovog prvog leta na F-117 (prema nekim navodima Dejl Zelko je „bandit 338“)

Вратете се на почетокот Go down
Momak od Gjorce

avatar

Број на мислења : 9236

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   29/3/2012, 20:42



Вратете се на почетокот Go down
Генерал

avatar

Број на мислења : 2332

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   29/3/2012, 21:59

Одличен текст. aplauz

_________________
Потта штеди крв!
Вратете се на почетокот Go down
Momak od Gjorce

avatar

Број на мислења : 9236

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   30/3/2012, 12:30

Иначе еве со каков систем беше урнат Ф-117...системот за ПВО „Neva-M“ е застарен,и се води како ПВО систем од вротата генерација,за разлика од Ф-117 кој се води како „стелт“ и е авион од петата генерација(ако не се лажам)...инаку „Neva-M“ има краток ефикасен домет(15км) и понизок домет на надморска височина,исто така ракетата е побавна,за раслика од својте претходници...












Вратете се на почетокот Go down
Momak od Gjorce

avatar

Број на мислења : 9236

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   30/3/2012, 12:30

Вратете се на почетокот Go down
Генерал

avatar

Број на мислења : 2332

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   30/3/2012, 13:35

Системот Нева можеби е застарен но интелигенцијата на народите од Балканот е секогаш на многу повисоко ниво па така тоа често ја неутрализира предноста на високата технологија Smile

_________________
Потта штеди крв!
Вратете се на почетокот Go down
SIG

avatar

Број на мислења : 5798

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   30/3/2012, 19:07

Золтан Дани, има кажано дека измената која ја направил на системот, е мошне едноставна... но ... Cool
Вратете се на почетокот Go down
Генерал

avatar

Број на мислења : 2332

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   30/3/2012, 19:15

Frogfoot напиша:
Золтан Дани, има кажано дека измената која ја направил на системот, е мошне едноставна... но ... Cool

Генијалноста е во малите нешта Twisted Evil

_________________
Потта штеди крв!
Вратете се на почетокот Go down
Зоран

avatar

Број на мислења : 3675

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   30/3/2012, 19:17

Но тајната е во метарското подрачје на радарот .
кој за разлика од Американските радари кој работат во сантиметарско и дециметарско подрачје, Руските работата и во Метарско подрачје.

- Кое види чудо си ги детектира стелтовите без разлика на облик и премаз за абсорбција на ем.бранови.
Вратете се на почетокот Go down
Генерал

avatar

Број на мислења : 2332

ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   30/3/2012, 19:23

Зоран напиша:
Но тајната е во метарското подрачје на радарот .
кој за разлика од Американските радари кој работат во сантиметарско и дециметарско подрачје, Руските работата и во Метарско подрачје.

- Кое види чудо си ги детектира стелтовите без разлика на облик и премаз за абсорбција на ем.бранови.

Може подетално да ни објасниш за начинот на функционирање на радарите, односно што значи сантиметарско а што метарско подрачје?

_________________
Потта штеди крв!
Вратете се на почетокот Go down
Sponsored content




ПишувањеПредмет: Re: (VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А   

Вратете се на почетокот Go down
 
(VEGA31) Ноќта кога Србите го срушија „стелтот„ Ф-117А
Преглед на претходна тема Преглед на наредна тема Вратете се на почетокот 
Страна 1 of 8Отиди на страна : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Next

Permissions in this forum:Не можете да одговарате на темите во форумот
ОДБРАНА :: Воздухопловство и ПВО :: Авиони-
Отиди до: